Đorđe Kadijević: Utopija je da ćemo iskoreniti koronu

Kultura 15. mar. 202120:59
Podeli:
Đorđe Kadijević Foto:Nemanja Jovanović

Oni koji budu živi u budućnosti nalaziće se na stalnoj klackalici između novih vakcina i novih mutacija prokletog virusa. I to nam se piše, kaže za Nova.rs Đorđe Kadijević, reditelj, istoričar umetnosti i likovni umetnik i kritičar.

– Ja sam čovek kome niko ne može uzeti život, pa ni korona, jer sam ga proživeo. Nemam šta da žalim svoj život, jer sam ga živeo i može da se završi u svakom trenutku, a ništa nisam izgubio. Zato se ponašam dosta ležerno – poručuje on.

Iako je nedavno napunio 88 godina, Đorđe Kadijević i dalje radi, a ne odustaje ni od svog, kako priča za naš sajt, mladalačkog hobija:

– Treniram tri puta nedeljno veoma naporno i na neki način osećam zadovoljstvo. To je sve što nam je ostalo. Revolt i jedna vrsta prkosa prema sudbini, kojoj neće biti lako umaći, jedino je što nam je preostalo. Jer, ako treba da joj gledamo u zube, pokazaćemo joj i mi svoje!

Uprkos koroni reditelj jedne od najboljih TV serija ikad snimljenih na ovim prostorima „Vuk Karadžić“ ili filmskih klasika kakvi su „Leptirica“ ili „Sveto mesto“, trenutno je supervizor dokumentarnog serijala o srpskim spomenicima na Kosovu.

– Cilj ovoga što sada radim jeste pospešavanje napora „Filmskih novosti“ da realizovanjem dokumentarnih filmova, koji će biti distribuirani po Evropi i svetu, podsetimo sve da su manastiri na Kosovu i Metohiji spomenici srpskog naroda. Zna se ko su graditelji, zna se kada su građeni… Projekat je delom već gotov, a nadamo se da će sve biti završeno u toku ove godine. Plan je da se napravi masovna proizvodnja diskova sa dokumentarnim filmovima koji će biti ne samo zvanično distribuirani, već deljeni ljudima u našim ambasadama i u drugim kulturnim institucijama koje imamo kao partnere u inostranstvu ne bi li se pariralo demagogiji Albanaca koji tvrde nešto što je nonsens – da su to njihovi spomenici. Ne shvataju da time ne skrnave samo srpsku kulturu, već kulturu čitave Evrope. To blago koje imamo na Kosovu ne pripada samo nama već čitavoj hrišćanskoj Evropi. I kada vređaju nas, vređaju i tu Evropu. Svi ti dokumentarni prilozi demantovaće jednu veliku laž koja tako glatko prolazi u šupljim glavama – priča nam Đorđe Kadijević.

Osluškujući i dalje, kao istoričar umetnosti i nekadašnji višedecenijski likovni kritičar NIN-a, dešavanja ili nedostatak istih na ovdašnjoj kulturnoj sceni, osvrće se na poražavajuće neznanje koje „odlikuje“ naš narod kada je u pitanju umetnost.

– Desanka Maksimović je lepo rekla da je narod velika tajna i tu tajnu nikada niko nije prokljuvio, niti će je prokljuviti – podseća dok govori o kulturnoj amneziji koja je zavladala u nas:

– Dozvolili smo da dođe do kulturne amnezije, do toga da mladi ljudi, što će se samo nastaviti i sa budućim generacijama, mimoilaze tvorevine koje toliko znače za nacionalnu kulturu. Voleo bih da znam da li oni koji stanuju pored Vukovog spomenika, i tu su proživeli čitav vek znaju ko je Đorđe Đoka Jovanović koji je napravio tu statuu? I da li mogu da poveruju da je taj isti vajar napravio spomenik Milošu Obrenoviću u ulici koja nosi njegovo ime u blizi zgrade Vlade. Ako bismo dozvolili da nas srdžba ispunjava onda bih mogao da kažem da je to sramota ne samo za te neznalice, koji individualno nisu krivci za to, nego za čitavu društvenu zajednicu.

Đorđe Kadijević Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Generacije se, kako naglašava Kadijević, smenjuju, vremena se ubrzavaju, dešavaju se promene u opštem društvenom sistemu, a situacija u kulturi je takva da samo podstiče tu vrstu zaboravnosti.

– Odjednom se javljaju preče stvari od toga, pa se našim sugrađanima čini kao neki balast ili svojevrstan višak pameti da znaju ko je napravio Vukov spomenik ili ko je Enriko Paci, italijanski vajar koji je radio spomenik knezu Mihailu ispred Narodnog muzeja i Narodnog pozorišta. Sramota je taj spomenik nazivati „konjem“. Znate ono, „naći ćemo se kod Konja“… Oni ne primećuju ko je na konju – da je to knez Mihailo Obrenović. Verujte da 90 odsto ljudi koji se sastaju na tom mestu ni ne znaju ko je na tom konju ili ako slučajno još i mogu da se prisete nekog Mihaila Obrenovića ne znaju ko je to i zašto je on tu. A da ne pričamo što nemaju pojma ko je Enriko Paci, vrhunski vajar koji je u davna vremena, u doba kada je građeno Narodno pozorište i kada je Beograd bio grad nalik na evropske, podigao takav spomenik, jer mi tada nismo imali takve vajare – ocenjuje Kadijević.

Spomenik knezu Mihailu Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Veliki sineasta i istoričar umetnosti danas nije siguran da li uopšte većina ljudi zna i ko je napravio spomenik Pobednik na Kalemegdanu:

– Da li znaju ko je Ivan Meštrović? Nije srpski vajar, ali jeste jugoslovenski, bio je pripadnik jednog naroda, bez obzira na sve sadašnje apsurdne i zloćudne podele, pripadnik Južnih Slovena. Prolazi se pored spomenika čiji su autori Sreten Stojanović, Enriko Paci ili Ivan Meštrović kao pored turskog groblja. I to je sramota ne samo za vas, nego i za sredinu iz koje ste potekli – smatra Đorđe Kadijević.

No, naše neznanje elementarnih kulturnih vrednosti tu se, nažalost, ne završava. Ima bezbroj primera, a još neke od njih pominje naš sagovornik:

– Ljudi prolaze pored Palate „Albanija“ a niko ne zna ko je arhitekta te zgrade. Kad bismo sad napravili anketu, verujte niko ne bi znao da je to bio Miladin Prljević.

Niko, na našu sramotu, ne bi znao ni ko je podigao Bigzovu zgradu. Retko ko je čuo za Dragišu Brašovana, koji je najveći arhitekta u istoriji naše arhitekture! Mi smo slepi kod očiju čak i za sopstvene vrednosti. Činimo veliku nepravdu prema sinovima sopstvene kulture, nacije. To su ljudi koji se ne mogu samo posmatrati kao protagonisti naše kulture, već globalnih duhovnih vrednosti. To su ogromni propusti, naročito zbog toga što ljudi koji tako pasionirano prate rijaliti programe i tačno znaju kako se zovu protagonisti tog kiča, ne znaju za imena poput Sretena Stojanovića ili Ivana Meštrovića ili Enrika Pacija – kazuje reditelj i istoričar umetnosti.

Svako bi, kako kaže, kada ugleda neki spomenik kulture, trebalo da se zapita ko ga je uradio, jer „nije to palo s neba“:

– Treba znati da je neko ulagao energiju i deo svoga života u ta dela. U normalnim sredinama sramota je ne znati takve stvari. Drugo, pedagoški sistem u razvijenim, kulturnim zemljama je takav da neće propustiti da na vreme mlade ljude ne obavesti o takvim stvarima. A kod nas se to smatra nekim balastom: „Sad ću još da mislim i na to; briga me je šta to…“ Što da opterećuju mozak time?! I to je krivica najodgovornijeg faktora društva – državne vlasti. Jer, vlast treba da vodi računa o tome da ne treba znati samo kakva je naša finansijska situacija, kako stoji valuta ili kakvi su nam izgledi za ulazak u Evropsku uniju, nego treba da brine o tome da sami poznajemo sebe i svoje vrednosti. A sami sebe ćemo prepoznati i pamtiti ako znamo šta imamo jer to pokazuje šta smo, ko smo i koliki smo – misli Kadijević.

Njegoš, Sreten Stojanović Foto: Shutterstock/ColorMaker

I dok se ovih dana izbacuju muzičari i drugi umetnici iz zgrade Bigza, jer je otišla u privatne ruke, retko ko se pišući o toj famoznoj prodaji setio da spomene Dragišu Brašovana. Izložba Sretena Stojanovića u Narodnom muzeju, otvorena je već više od mesec dana i trajaće do 11. aprila, ali malo se o njoj priča. Otuda i ove Kadijevićeve reči:

– Predstavljate Stojanovića jednom ambivalentnom kulturnom auditorijumu. Čak i oni koji su otišli da posete izložbu u ovo doba korone čine manjinu ljudi zainteresovanih za likovnu umetnost. Ali, oni već znaju za njega. A nama je potrebno mnogo više. Pre svega da angažujemo edukativni i kulturni aktivizam načina saznavanja o njemu i drugim umetnicima za koje većina ljudi do sada nije čula. Poražavajuće neznanje izaziva revolt kod emancipovanih ljudi, koji su obično na margini društva, kao što je i sada kod nas. Emancipovani ljudi su obično povučeni, ne bave se populističkim aktivnostima. Prvo nisu ni pozvani da to rade, a i zaziru od toga da se eksponiraju u toj „funkciji“. Na velike umetnike i njihova vredna dela, koja su oko nas, za koje ne znamo ni ko su, ni šta su, treba da nas uputi državni sistem. Neophodno je održavanje kulturne samosvesti i identiteta. Ne možete voditi jednu državu brinući se samo o njenim finansijama… Jedan Italijan ne bi bio Italijan ako ne bi znao ko je Mikelanđelo Buanaroti. Ne bi bio Italijan ako ne bi znao ko je podigao Davidovu statuu u Firenci. A zapitajmo se da li smo mi Srbi, ili koliko smo Srbi ako ne znamo ko je podigao Karađorđev spomenik u centru grada i Njegoševu statuu ispred Beogradskog univerziteta – upozorava Đorđe Kadijević.

Na kraju dotiče se i neizbežne teme koja traje već godinu dana, pandemije koronavirusa. Na delu je, kako kaže, jedna fatalna sila.

Đorđe Kadijević Foto:Nemanja Jovanović

– Od nas ona pravi učesnike jedne lutrijske igre u kojoj smo potpuno nemoćni. Ne pitamo se da li ću se zaraziti nego kad ću se zaraziti. Jer, prokletinja je dokazala da je neiskorenjiva i ona će najverovatnije potrajati zauvek, kao što traju sve velike epidemijske bolesti, koje smo uspeli donekle da suzbijemo. Ni običan jesenji grip nije iskorenjen do kraja, ni tuberkuloza, da ne pričam o kancerogenim bolestima, pa i sifilisom još možete da se zarazite… To me duboko pogađa i rađa jedan revolt. Ne spadam u mizantrope i pesimiste, ali mislim da ako ljudski rod treba kazniti, onda je ovo isuviše. Pored svih svojih greha ljudski rod nije zaslužio ovakvu apokalipsu. Cela planeta pati. Utopija je misliti da će se pronaći vakcina protiv ove bolesti. Oni koji budu živi u budućnosti nalaziće se na stalnoj klackalici između novih vakcina i novih mutacija prokletog virusa. I to nam se piše. Imali smo svoje individualne svetiće – porodične, intimne, ljudske, ali smo u slučaju potrebe mogli da pobegnemo u univerzalni, globalni svet ne bi li u njemu pronašli neko mesto za odmor, predah, novu nadu, novi početak. A mi smo taj svet izgubili – smatra naš sagovornik, dodajući da smo sada sabijeni u klaustrofobične prostore:

– Ovo nije neka moja pesimistička balada, jer mi smo inače unesrećeni time što smo rođeni u jednom tuđem svetu. Kako Kami kaže, „bačeni u njega“ da bi za jedan trenutak videli sjaj sveta u svoj njegovoj lepoti i strahoti i onda se ugasili kao dotrajala sveća. Mi smo svi osuđeni na smrt čim smo se rodili. A sada još imamo ubrzanje tog procesa koji je svirep sam po sebi. Dodatno je skraćen na jedan gotovo monstruozan način – zaključak je Đorđa Kadijevića.

 

 

 

 

 

 

 

 

Komentari

Vaš komentar