Đorđe Kadijević: Trešće vam se gaće od mojih bajki

Kultura 08. avg. 202120:56 > 21:24
Podeli:
Đorđe Kadijević Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Ljudi ne znaju ništa. Ljudi preziru kralja Aleksandra, jer je osnovao Jugoslaviju misleći da nas je time zajebao do daske. To su sulude stvari. Niko se ozbiljno - naročito oni koji rukovode političkom voljom u ovoj zemlji - ne trudi i ne stara za našu kulturu i umetnost onoliko koliko to ona zaslužuje, kaže za Nova.rs Đorđe Kadijević, reditelj, istoričar umetnosti i likovni kritičar.

– Živim već toliko dugo, čemu se nikako nisam nadao – iskren je Đorđe Kadijević. No, iako konstatuje da mu je vreme iscurilo, i dalje radi.

Tvorac prvog horor filma na ovim prostorima „Leptirice“ i jedne od najboljih TV serija „Vuk Karadžić“ možda više ne snima, ali obuzet je svojim rukopisima, priznaje nam, koje je zbog trčanja sa kamerom, zapostavio. Otvori i poneku izložbu, kao što je to nedavno bilo kada su izlagana dela Dade Đurića, a o likovnoj umetnosti uvek je, posle višedecenijskog stručnog bavljenja istom u NIN-u, „Politici“, rad da priča

Đorđe Kadijević na otvaranju izložbe slika Dada Đurića u galeriji Kombank dvorane Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Početkom 2021. Đorđe Kadijević napunio je 88 godina. A rođen je u Šibeniku, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Kada se osvrne na svoj dugi život, prva stvar koju pominje jeste ta Jugoslavija:

– Idejom jugoslovenstva iritiram ljude, koji su na ovom našem nesrećnom terenu veći Srbi od Svetog Save i Karađorđa zajedno. Kao što u Hrvatskoj imate veće Hrvate od Nikole Zrinjskog i Matije Gupca. U Bosni su ljudi veće patriote, nego da su Mehmed Paša Sokolović i Husein Gradašević, veliki sinovi bosanske istorije zajedno. Takve tipove duboko prezirem. To su tipične deformacije jedne nacionalizovano-izvrnute toksične svesti. To je najniži nivo na kome se možete nalaziti. Vi ćete kao emancipovan čovek voleti ljude, bez obzira na naciju, boju kože, a intimno ćete biti vezani za svoj kraj, poreklo i reći – da, ja se ponosim što sam iz Dalmacije, ili iz Šumadije. Taj lokalpatriotizam je sasvim prihvatljiv, jer je emotivan. Ali, kada neko to pretvori u politiku i kada to kategoriše na demagoški način, onda je to odvratno. Neprijatelji Jugoslavije i njenih tvoraca i vladara su jedna vrsta poluemancipovanog i deformisanog ološa, koji nažalost posle perioda izvesnog prosperiteta građanske svesti i demokratskog načina života upadaju u krajne suprotnu soluciju – ocena je Kadijevića.  

Ta zemlja na koju danas svi pljuju stvorena je, kako podseća, kroz kroz jedan strašan svetski rat.

– I taman smo se konstituisali po ugledu na Nemačku, koja je sačinjena od 21 parcijalne zemlje… Bilo bi glupo izgovoriti danas u Nemačkoj da su Prusi porazili Bavarce. Takav govornik bi završio ili u ludnici, ili u zatvoru. A kod nas takvi imaju reč. I sad umesto Jugoslavije imamo parcijalne, nazovi-države. Pogledajte šta se dešava sa Crnom Gorom u ovom trenutku. Ona je tako malecna da, ako muva stane na globus, Crna Gora se više ne vidi. Ali, ni ona nije složna, ima deobe. Šta smo dobili kad smo uništili tu zemlju – pita naš sagovornik.

Na sopstveno pitanje, ima i spreman odgovor. A glasi – dobili smo đavola!

– Da je nismo uništili prvi bismo bili primljeni u Evropsku zajednicu, i ne bismo imali takve zločine zbog kojih i sad patimo. Ne bismo imali ni kvalifikaciju genocidnog naroda, niti problem Kosova. I bilo bi nas sad 25 miliona. Ovako imamo zavađenu braću od istog oca i iste majke – naglašava reditelj. 

Kada ga podsetite da je Jugoslavija imala i svoje mane, da je taj isti Dado Đurić, čiju je izložbu otvorio, bio prinuđen da ode odavde, ostavši bez stipendije jer nije bio član partije, ili da je Tito napadao umetnost, avangardu i beogradski enformel, koji je Kadijević branio šezdsesetih, ili da su Mići Popoviću zabranjivani filmovi, odsečan je:

– To nije mana Jugoslavije, već koncepcije koja je participirala sa voljom vlasti. Dado se sam izolovao. Nije hteo da služi vojsku. Otišao je u Francusku i na poziv da dođe da odsluži vojni rok, nije se odazvao i napravio samim tim greh prema otadžbini koji mu nikada nije oprošten za komunističkog vremena na ovom terenu.

Tito je voleo umetnost

Na našu konstataciju da se komunisti jesu, na neki način, obračunavali sa umetnicima, ukazuje na Titov „meki totalitarizam“:

Đorđe Kadijević Foto:Nemanja Jovanović

– Bio je tolerantan i govorio na partijskim kongresima protiv moderne umetnosti, koja je po njegovom mišljenju bila imitativna. „Umesto da slikamo podvige naših revolucionara i graditelja posleratne zemlje, mi slikamo apstraktne slike koje niko ne razume“, govorio je. Ali, u isto vreme je dozvolio da se gradi Muzej savremene umetnosti, koji izlaže baš tu umetnost koju on kritikuje. Kad je taj muzej otvaran, on je čak bio i prisutan. Bio je svojeglav, ali ne i rigidan, kao što su bili Čaušesku i Mao Cedung. Čovek koji je, pre svega, voleo umetnost, čak i onu koju nije prihvatao. On je za Džamonjin spomenik revoluciji rekao da ga kao umetničko delo ne razume, ali da veruje stručnjacima koji kažu da on ima vrednost i da u njemu treba „videti simbol revolucije“. Ne možemo optužiti Jugoslaviju za to što su loše prošli neki disidenti. To je bilo neizbežno. Kao što ne možemo optužiti ni samog maršala Tita. Znao je da nije moguće odmah posle Drugog svetskog rata Jugoslaviju pretvoriti u normalnu građansku državu, nego da je jedno vreme, dok prirodni tokovi društvenog razvoja to ne omoguće, potrebno držati je malo čvršćom rukom. A posle će vreme učiniti svoje…

I zaista, kako naglašava, pojavili su se brakovi između kvazi-naroda.

– Recimo, ja sam rođen tako, moja majka je Hrvatica, a otac Srbin. Takvih brakova je čak bilo većina na jugoslovenskom prostoru, više nego čisto nacionalnih brakova. Da nije bilo zle sudbine, Jugoslavija bi se potpuno homogenizovala i postala ono što treba da bude- otadžbina Južnih Slovena, vrlo ozbiljno shvaćena. Ali, nije isključeno da će se ono što zovemo jugoslovenskom idejom, koja je bila velika, a mi smo bili mali, ponovo aktuelizovati kad-tad, kad nove generacije shvate da su podele besmislene.

I s obzirom da se 2022. navršava 55 godina od kako je Đorđe Kadijević snimio svoj prvi film „Praznik“ pitamo ga koliko je, u jeku Titovog obrušavanja na umetnost, bio onemogućen da se bavi svojim poslom i da li je na svojoj koži osetio i „ne čari“ Jugoslavije?

– Ja sam bio hendikepiran, jer sam počeo da pravim ratne filmove pod impresijom Drugog svetskog rata, koji sam preživeo. Ali sam pravio filmove na takav način da su jednako u njima bili prisutni i revolucija i kontrarevolucija. Specijalizovao sam se za filmove u kojima se nije pojavljivao nijedan partizan i koji su pripadali fenomenologiji kontrarevolucionarne svesti i pokazivali da je i tamo, u taboru loših momaka, kako su ih zvali, bilo ljudi i istinskih dramskih, pa i antičkih događaja. To se dežurnoj političkoj svesti nije dopalo i ja sam bio oštećen zbog toga. Planirao sam filmsku trilogiju: „Praznik“, „Pohod“ i „Božija volja“. Snimio sam „Praznik“ i „Pohod“, ali „Božiju volju“ mi nisu dali da snimim, jer im se nisam dopao. I onda sam prešao na televiziju i počeo da radim filmsku fantastiku. Rekao sam- ako mi ne date da pravim realističke filmove, ja ću raditi bajke. Ali, od tih bajki će vam se tresti gaće! 

„Vuk Karadžić“, freska evropske istorije 

I dok je to bio, kako kaže, izraz njegovog revolta, nikada se nije osećao ugroženo.  

– Toliko puta sam dobio čast da predstavljam Jugoslaviju na filmskim festivalima. Pa, dobio sam Gran pri Evrope usred Rima za seriju „Vuk Karadžić“. Da li bih možda učinio više da sam živeo u nekom drugačijem sistemu? To bismo samo mogli da nagađamo. Mislim da svi sistemi u postrevolucionarnim, nesrećnim periodima, naročito onim koji su nas obuhvatili, imaju sličan izgled. Ne bi nam bilo bolje ni pod kim. U svakom slučaju, meni je pošlo za rukom da se izborim i kažem javno svoju misao. Prvo, baveći se jednim moćnim medijem kao što je kinematografija i televizija, a sa druge strane pišući u prestižnom nedeljniku u celoj Jugoslaviji NIN-u i to punih pola veka. I to uprkos tome što sam bio sin političkog emigranta. Moj otac je bio kraljevski oficir i moja porodica i ja lično bili smo stalno u senci njegove emigracije. Ali, ja sam ipak uspeo da se izborim da, iako takav, budem predstavnik svoje socijalističke zemlje, pod Titovom zastavom i da slušam jugoslovensku himnu i gledam zvezdu sa petokrakom, onda kada sam osvajao nagrade na festivalima. Kada sam osvojio Gran pri Evrope u Rimu predstavljao sam celu Jugoslaviju, a Umberto Eko je rekao da je serija „Vuk Karadžić“, ne samo freska srpske istorije, već evropske istorije. I zbog toga je ta serija jedino naše filmsko i televizijsko delo koje je ušlo u Uneskovu riznicu kulturnog dobra sveta – ukazuje Đorđe Kadijević. 

I sve to što je pobrojao ne samo da mu daje satisfakciju, već zbog svega toga može, kako kaže, da podnese sebe. 

– Uvek mogu reći da sam dokazao da sam bio tu. Ja lično. Bez kompromisa!

Uprkos bavljenju filmom nikada nije napuštao ni svoju drugu profesiju, onu istoričara umetnosti, pa čak i univerzitetskog profesora.

– Bavio sam se i publicistikom, vođenjem umetničkih kolonija, galeristikom. Galeriju 73 sam ja otvorio, vodio sam je pune 33 godine. I ta galerija je imala kulturološku orjentaciju, sledila je projugoslovensku ideju kulture. Izgalali su svi jugoslovenski umetnici koji nešto znače na Banovom brdu. I ponosim se što su tu izlagali i Bosanci, Makedonci, Hrvati, muslimani, strani umetnici, i svi vrlo rado prihvatali da izlažu u galeriji koja nije u centru Beograda – objašnjava, a na naše podsećanje da je pre dve godine i sam prvi put imao samostalnu izložbu kolaža u galeriji „Pale“, priča nam ovo:

 – Mene je još davno Dragoš Kalajić terao da izlažem u „Cvijeti Zuzorić“ kolaže koje sam radio. Odbijao sam jer šta sam sve radio samo još fali da snimim neki disk sa muzikom da se proslavim i kao pevač (smeh). Ali, Pale je bio kategoričan uz podršku drugih mojih prijatelja i naterao me je da napravim izložbu kolaža i odlično je prošla.

Moje vreme je isteklo

Svime je, kako potcrtava, stizao da se bavi, zbog čega smatra da je zaslužio da bude pitan kada su naše kulturne vrednosti u pitanju. 

– Mi sada, u trenutku kada je posustala aktivnost radikalne avangarde, kada je postmoderna stupila na scenu, kada su otupeli mačevi koji su hteli da preseku genezu tradicije i istoricizma u našoj kompletnoj kulturi i likovnoj umetnosti, imamo nesreću da je današnja kulturna publika zaostala i neobaveštena. Plaćamo ceh ratova, ludosti kroz koje smo prošli. Ljudi ne znaju ništa. Ljudi preziru kralja Aleksandra, jer je osnovao Jugoslaviju misleći da nas je time zajebao do daske. To su sulude stvari. Sve izložbe koje se otvaraju i sve što se radi je donkihotski pokušaj da se pokažemo kao koliko-toliko kulturan ambijent. A niko ozbiljno, a naročito oni koji rukovode političkom voljom u ovoj zemlji, ne trude se da se postaraju za našu kulturu i umetnost onoliko koliko to ona zaslužuje – ukazuje Đorđe Kadijević.

Kada reditelja, odnedavno člana Umetničkog saveta Filmskog centra Srbije, upitate čime je okupiran ovih dana, sleduje iskren odgovor:

– Živim već toliko dugo, čemu se nikako nisam nadao. Moje vreme je zapravo isteklo. Više ne snimam, samo radim na svojim rukopisima koji su zbog mog trčanja sa filmom i kamerom, ostali nedovršeni. I sada ih dovršavam i objavio sam već tri knjige. A ako budem živ, što ne znam da li ću biti, objaviću još onoliko koliko stignem. Jer, imam ogromnu arhivu napisanog materijala koja je zahvaljujući zahtevnom poslu oko filmova ostala u drugom planu. Ostaje mi samo to da radim. I to mi je najvažnije!

Komentari

Vaš komentar