Podeli
Darko Bajić, Foto: Fadil Šarki

Uvek sam govorio da je reditelj Bog. On može sebi da priredi avanture koje nikad ne bi mogao da doživi u životu. On može da se vrati dva, tri veka unazad. Tako sam se ja vratio u 19. vek i uživao ne samo u kostimima Borisa Čakširana, scenografiji Dejana Anđelkovića nego i u svojevrsnom povratku u prošlost. To je za mene bio veliki izazov, kaže za portal Nova.rs proslavljeni reditelj Darko Bajić uoči premijere svog novog filma “Ime naroda”, zakazane za 12. novembar.

Višestruko nagrađivani, filmski, pozorišni i televizijski reditelj Darko Bajić rođen je 1955. u Beogradu. Diplomirao je filmsku režiju na FDU 1982. filmom “Direktan prenos”, što je bio prvi slučaj da student diplomira sa dugometražnim igranim ostvarenjem. Reditelj je antologijskih igranih filmova i serija “Crni bombarder”, “Sivi dom”, “Početni udarac”, “Balkanska pravila”, “Zaboravljeni”, “Cimerke”, “Zaustavi vreme”, “Rat uživo”, “Na lepom plavom Dunavu”, “Bićemo prvaci sveta”… Snimio je dokumentarni film o legendarnom fudbaleru Dejanu Rambu Petkoviću “O Gringo“, kao i dokumentarno ostvarenje “Linija života“ o zatočeništvu svog oca, poznatog slikara Miloša Bajića u zloglasnom logoru Mauthauzen. Režirao je i pozorišne predstave “Mala“,” Klaustrofobična komedija”, “Život Jovanov“,“Brod ljubavi“,“Osama – Kasaba u Njujorku“,“Feliks“.

Redovni je profesor režije na Fakultetu dramskih umetnosti. Sa suprugom Draganom ima kćerku, producenta Darju Bajić Božović.

Šta je to što je intrigantno iz te epohe?

– Da bih sebe a potom celu ekipu ubedio i poveo dva veka unazad, sa zadovoljstvom sam čitao izuzetno zanimljiva dela Svetozara Miletića, Milice i Jaše Tomića. A kako je snimanje filma odmicalo bio sam sve više siguran, da se za ova dva veka ništa nije promenilo. Što sam više snimao, svaka scena izgledala je kao neka savremena priča, kao vreme koje sad živimo. I to mi je, na neki način, učinilo poznatim deo moje filmske avanture. Bio sam pomalo razočaran. Pokušao sam maštom i svim rediteljskim sredstvima da pobegnem od pomisli da pravim savremen film. Čari epohe su pobedile i ispred naših očiju je nastajao istorijski spektakl.

Šta vas je najviše impresioniralo kad je reč o Svetozaru Miletiću?

– Ono što me je zadivilo jeste da je on u tom trenutku bio čovek koga su izuzetno cenili ne samo Srbi, Ugari, Austrijanci, nego su ga poštovali svi narodi u toj zajednici koja se zvala Austrougarska. Bio je deputat u Ugarskom saboru, i mogao je a to je i činio, da pokrene istorijska pitanja. I upravo se tada dešava naša priča koju je znalački napisao Milovan Vitezović, a dramaturški ispleo u dobar scenario Kosta Paševski. Došli smo do fascinantne priče o Miletićevom hapšenju i političkom procesu koji nije imao nikakvih zakonskih osnova, sudilo mu se za ceo njegov život. Po mom mišljenju, taj proces je smišljen da bi on nestao sa političke scene, u trenutku kada je Austrija ušla prvi put u Bosnu odlukom Berlinskog kongresa 1878. On je ujedinio omladinu srpsku na Balkanu. Izuzetno su ga poštovali i zato je morao da bude uklonjen. A u to vreme knez, a kasnije kralj Milan morao je da vodi stalnu politiku kompromisa sa tri velesile Austrougarskom, Rusijom i Osmanlijskim carstvom. Svetozar Miletić je bio centralna figura tog vremena, jer je imao veliki autoritet i moć. Poštovali su ga i mali i veliki narodi. Imao je svoj list “Zastava”, koji se, iako to danas apsurdno i ironično zvuči, izdržavao od čitalaca. Svi drugi listovi koji su izlazili i nazivali se srpskim bili su finansirani od strane Beča ili Budimpešte. Možda vam ta situacija deluje poznato i danas.

U kom smislu se ništa nije promenilo od tog vremena?

– Nije se promenio odnos prema malim narodima na Balkanu, naravno ni prema Srbiji. Političke igre čak nisu uperene da neko hoće da otme ovaj prostor, mada i to rade u 21. veku, nego više da pokažu i dokažu da su jači od drugih. Ovde se pokazuje moć velikih sila. To je takva igranka da već postaje besmislena i zamorna. Mi danas kao navijamo za Zvezdu ili Partizan, Bajdena ili Trampa – da budem iskren, ne bih volelo nijedan da pobedi. Suština cele priče je da se ništa neće promeniti ni na Balkanu, ni na svetskoj sceni. Jedino ko je i u ovoj priči, i uvek u istoriji profitirao, to su oni koji su prodavali oružje i koji su od toga direktno zarađivali.

Koje su razlike?

– U ovom trenutku nije popularno ni biti napredan, ni idealista, ni slobodoumno govoriti. Mi smo sputani. Tada je ipak neka ozbiljna stvar morala da se desi da vas policija uhapsi i da u vaš politički proces bude umešan premijer, kao što je Tisa Kolman, predsednik vlade Ugarske. A danas je dovoljno samo da se preko medija, interneta, društvenih mreža, dovede vaš integritet u pitanje, i to bez velikog truda. I da u jednom trenutku budete precrtani, govorili pozitivno ili negativno, da budete stavljeni na crnu listu, da jednostavno ne postojite. I nije to samo slučaj kod nas. Pogledajte Ameriku gde postoje samo dve stranke koje su podelile svoj narod, glumeći i pričajući da je to demokratija. Prošli put Putin je neregularno doveo Trampa na vlast, a sada su poštari doneli demokratiju i regularnost.

Darko Bajić, Foto:Nemanja Jovanović

Sudeći po svemu što ste stvorili, vi verujete u ideale?

– Moja supruga Dragana je u pravu kada kaže da sam idealista. Celoga života sam posvećen profesiji, kolegama, osnivao sam Filmski centar, profesionalne asocijacije, festivale, želeo sam da se moje kolege i ja bavimo filmom u boljim uslovima. Mnogo godina je prošlo u toj borbi, sva sreća imao sam snage i da snimam i filmove. Mnogi su me tada nazivali idealistom, čak Don Kihot i Če Gevara, naravno podsmešljivo, jer su mislili da neću dostići ciljeve koje sam postavio. Na moju i njihovu radost nisu bili u pravu. Pobedio sam.

Šta treba učiniti da idealizam ne ostane puka utopija?

– Možda sam po prvi put sumirajući uzbudljiv život moga oca u filmu “Linija života” osetio izvornu snagu idealizma. Verovanja da je moguće stvoriti humanije društvo i da vas ta ideja vodi ka apsolutnoj slobodi stvaralaštva. To nije stvar ideologije to je vaš lični odnos prema životu. Kapitalizam je pokušao da uništi idealizam kupujući ga parama. To se desilo 1968. godine kada su bili studentski nemiri, oni su mlade ljude kupili lovom. I nastavili su da kupuju idealizam govoreći da je to ono što ponude svojim parama ono pravo, da uživate negde u nekoj velikoj vili sa bazenom, da se kupate u njemu ali da ne pravite talase, važno je samo da se uklopite u sistem. Tako je prvo istočna a onda i zapadna diktatura pobedila levičarski trend. Linija idealizma je prepoznatljiva u junacima mojih filmova i ona ih povezuje – Svetozar Miletić, Miloš Bajić, košarkaši iz filma “Bićemo prvaci sveta”, ali i Rambo Petković, najbolji fudbaler Brazila. Tragao sam za ljudima koji izvorno osećaju potrebu za idealizmom, da budu ljudi koji veruju u bolje i humanije društvo, ne politički nego iskonski.

Miloš Bajić, iz filma Darka Bajića “Linija života”, Foto:Promo/MCF MegaComFilm

Živimo u vremenu korone, da li vas više plaši virus ili avet fašizma, kojim ste se bavili u dokumentarcu “Linija života“, posvećenom vašem ocu koji je preživeo užas logora Mauthauzen?

– Sve liči na ruski rulet. Virus je nevidljiv, a fašizam vidite i, nažalost, sve je prisutniji i vidljiviji. Ono što im je zajedničko da imaju svoje smrtonosne posledice. Ta ideja da nekom nanesete zlo samo zato što ne misli isto kao i vi, to ako ne savladate u detinjstvu, školi, prijateljstvu, ako tako niste vaspitani onda je gotovo sa vama jer ste toliko preopterećeni željom da budete moćni, da agresija prema drugima postaje sastavni deo vašeg života.

Šta učite studente osim zanata?

– Da prave svoje nezavisne filmove, da ne prihvataju ono što je moderno. Jer brz dolazak površnih informacija o modernom, kroz društvene mreže je veoma opasan, pošto vrlo brzo stvara unifomnost umetnosti i ukusa. Stvaraju se surogati autorskog dela. Kao da su jedni drugima fotokopije. Da biste se približili onome što je in, vi prihvatate ono što je birokratija prepoznala kao moderno. I kažem im da se ono što je moderno nalazi u njima. Oni su moderna i od njih se očekuje da stvaraju novu umetnost jer imaju mladalački instikt, hrabrost i energiju da otkrivaju umetnost moderne. Pre jedno godinu dana na Leskovačkom internacionalnom filmskom festivalu režije Liffe, čiji sam umetnički direktor, prišla mi je jedna mlada novinarka, i pitala me da li verujem da filmom mogu da promenim stvarnost. Odgovorio sam da se trudimo da utičemo, ali teško da možemo da promenimo. Ona je prokomentarisala: “Varate se, vi ste promenili mene i moju generaciju svojim filmom ‘Crni bombarder’”. I kada to neko kaže za film koji je nastao pre skoro tri decenije, počinju da vam se otavraju neki novi putevi ka vašem vlastitom delu.

Na šta konkretno mislite?

– Vremenom sam shvatio zašto je moj prvi film “Direktan prenos” bio toliko popularan. Bio je studentski film koji je punio bioskope. Nije bilo reklame. Gledaoci su ga reklamirali posebno intelektualci toga vremena. Otvorio sam tabu temu, o tome kako mediji manipulišu našim životima, idejama, našom slobodom. To je bilo vrlo hrabro u to vreme, kada niste o tome smeli da govorite.
Tada sam shvatio da kao umetnik mogu biti jedan od važnih uzbunjivača birokratskog sistema. Sve što je vezano za umetnost mora biti slobodno. Autonomija umetničkog dela, otvara puteve dijaloga u društvu, i čini ga bogatijim. I tu se opet vraćamo na Svetozara Miletića čija se partija zvala Srpska slobodoumna stranka. Neverovatno, kakva reč – slobodoumno, i to u 19. veku.

I njegovi savremenci su bili slobodumni.

– Da, da, njegov kum Jovan Jovanović Zmaj koga tumači Žarko Laušević, obojica su imali iste sudbine, deca su im poumirala. Mihaila Polita Desančića, koji ga je branio, izvanredno igra Igor Benčina, Miletićevu suprugu Anku oživela je Ana Franić, i debitantkinja Ana Pavićević koja igra Milicu Miletić Tomić mladu, a stariju igra Katarina Žutić. Uloga za pamćenje Mime Karadžića, lik policijskog inspektora, kapetana Manojlovića.

Vaš film je svojevrsni istorijski spektakl?
– Da, i politički triler koji je u osnovi ljubavna melodrama, jer se ceo film posmatra iz vizure Svetozareve kćerke Milice, supruge Jaše Tomića, koja je bila novinarka i jedna od prvih žena u svetu koja se borila za rodnu ravnopravnost. Bila je izuzetno pametna žena koja je svoj miraz, list “Zastava”, dala u ruke čoveka koga voli. Te novine su bile najveće blago njenog oca. Milica je bila jedna od prvih žena u Evropi koja je bila parlamentarka, istinska srpska heroina.

Kako je proteklo snimanje?

– Volim da snimam film sa prijateljima. Ponovo sam radio sa Ljubom Bandovićem sa kojim sam imao saradnju u pozorištu kada sam režirao “Klaustrofobičnu komediju”, Anu Franić sam doveo iz Hrvatske da opet radimo zajedno nakon filma “Na lepom plavom Dunavu” i to je film koji mi je ostao u sećanju jer smo ga snimali na parobrodu iz prošlog veka, dugačkom 80 metara, putovali smo od Beograda do Beča. Moj dragi dugogodišnji prijatelj još od “Sivog doma” Laušević je postao kum ovog filma dao mu je ime “Ime naroda”.

Šta vi koristite kao lek u doba korone?

– Slušam suprugu. I ćerku Darju, koja isto brine o meni.

Kao Milica o svom ocu Svetozaru?

– Ponosan sam na nju. Doktorirala je na FDU u oblasti Umetnost i kultura, u pripremi je za štampu njena knjiga: “Stimulativni instrument i strategije kulturne politike u oblasti filmske proizvodnje u Srbiji”. Dugogodišnji je glavni producent Festa i uspešni filmski producent.

Mi ćemo gledati vaš film “Ime naroda”. A koje vi filmove preporučujete da pogledamo od kuće?

– Na primer, “The Trail of the Chicago 7”, novi film o demonstracijama 1968. u Americi. Naravno i “O jagodama i krvi”, na istu temu. Kao i poljski film “The Hater”…

Komentari

Vaš komentar