Boris Miljković za Nova.rs: Da Basara kupi najnoviji „ferari“, to bi bila vest

Kultura 27. feb. 202219:06 > 20:39
Podeli:
Boris Miljković, reditelj, intervju
Boris Miljković Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Danas nema ni ljubavi, ni stiska između države i umetnika. Kao da država danas ne voli umetnika, a onda recipročno ni umetnik ne voli državu. Ali, deo umetnikovog posla je možda i da ne voli državu, kaže za Nova.rs Boris Miljković.

– Svakoj nagradi se obradujem. I uvek su one povod da čovek proslavi. A ja sam neko ko je sklon proslavama… – ovim rečima, smejući se, započinje razgovor za naš sajt laureat nagrade Fondacije „Tanja Petrović“ Boris Miljković.

Teško je opisati šta je sve za 65 godina života Boris Miljković uradio. Od asistenta režije na seriji „Otpisani“, preko kultnih TV emisija „Rokenroler“ i „Niko kao ja“, koje je radio u tandemu sa Branimirom Dimitrijevićem Tuckom, kao i televizijskih filmova „Ruski eksperiment“ i „Šumanović-Komedija umetnika“, muzičkih video spotova, knjiga, pionirskih poduhvata u advertajzingu, do dokumentarca o Marini Abramović. Otuda i ne čudi što je nekadašnji univerzitetski profesor, a danas kreativni direktor RTS-a, posle Milana Vlajčića, Bojane Andrić, Pece Popovića i mnogih drugih uglednih ličnosti postao poslednji laureat nagrade za izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti.

Boris Miljković, reditelj, intervju
Boris Miljković Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Nagrada, koja će mu biti uručena sutra u Artgetu, u KCB-u, znači mu mnogo. Nije od onih ljudi, kako kaže za naš list, koji se "hvale" da im nagrade nisu važne:

- Ova nagrada me je veoma obradovala, jer ima istoriju koja mi imponuje, a imao sam i sreću da sam Tanju poznavao. Kao da se nekakav krug sad zatvorio.

Pozorište, film, televizija, advertajzing, književnost – sve su to vaša polja delovanja. Reklo bi se da nemate užu specijalnost, a vi sami da se površno bavite stvarima…

- Da prevedem to - bio bih puno srećniji da sam posvećen samo jednoj temi i da se tu trošim do kraja. Međutim, nemam tu sreću. Zanimam se paralelno za puno stvari i onda je energija disperzivna. Veoma često znam da zagrebem površinu, ali katkad se čini da je i to sasvim dovoljno da se stvari pokrenu. Dakle, bavim se posebno korisnom površćnošću.

Koliko je to "svaštarenje" u različitim vidovima umetnosti doprinelo bogatstvu vašeg života?

- Kad podvučem crtu, ja sam otac petoro dece, imao sam nekoliko zanimljivih veza u životu, od kojih ova poslednja prilično dugo traje i rezultuje sasvim malom decom, što je opet novi krug. Ne mogu da budem nezadovoljan.

Poslednje dete dobili ste skoro. Kako je biti "novopečeni" otac u šezdeset i nekoj?

- Možda biste to mogli da pitate i Mika Džegera (smeh). No, istina je da je to teško, ali je s druge strane i privilegija. Opet krug. To je početak jednog drugog kruga. Nadam se i voleo bih da poživim dovoljno dugo da i te klince ispratim i da oni u meni uživaju onoliko koliko ja uživam u njima.

Kad pominjemo te kasne godine, i vaša prva knjiga "Čaj na Zamaleku" objavljena je kad vam je bilo 47. godina...

- Da, i evo trivije. Neposredno pre nego što ćete doći, dobio sam informacije iz Kaira da će "Čaj na Zamaleku" izaći na arapskom. To je za mene opet lep, simbolički ciklus. S tim se počelo, a evo danas, kada se na neki način podvlači crta, završavam time da će ta zbirka priča osvanuti na arapskom. Vrlo sam srećan zbog toga.

Fantazija vam je bila da od "Čaja na Zamaleku" napravite igrani film u kojem će narator biti Omar Šarif…

- Svašta sam ja hteo (smeh)… Ali, sa Omarom Šarifom sam čak i pričao o tome. Živeo sam jedno vreme u Kairu, a Omar je bio blizu krugova u kojima sam se kretao. Igrao je kod mog prijatelja i otišao sam u Aleksandriju na snimanje filma i razgovarao sa njim. U to vreme je bio raspoložen za tu ideju. Ali, on je jedan od leptirova u ovoj priči. Sada je u nekoj drugoj dimenziji, a "Čaj na Zamaleku" izlazi na arapskom. Možda je to prvi krug ka tome da Omar i ja u nekom drugom svetu i uradimo film.

Nema rezerve za Šarifa u ovom svetu?

- Na ovom svetu nemam rezervu ni za sebe, a kamoli za Omara!

Kad god se piše o vama obavezno ste okarakterisani kao "renesansna ličnost"… Kako je danas, u ovom svetu, čoveku renesansne prirode?

- Kada opisujete nekog ko se bavi sa toliko stvari, najlakše je reći da je renesansna ličnost. Kada bih maštao, rekao bih da je meni u ovom svetu dobro, sa svim mogućim izgovorima da mi ne bude dobro. I ti se izgovori kod nekih ljudi opisuju nezadovoljstvom, a za mene je to radna terapija. Moguće je da sve zone u kojima radim jesu neka vrsta terapije koja mi pomaže da se čak i u ovom vremenu ne osećam loše. Osim toga, vremena ne opisujem politikom, nečijom vlašću, ekonomijom, nego drugim parametrima.

Ali, obraćate li pažnju na realnost?

- Naravno. Pogotovo što i ta realnost obraća pažnju na mene. Čovek bude bez želje, žedan i gladan, pa onda mora da reaguje na te bazične stvari i zađe u sferu politike.

Boris Miljković, reditelj, intervju
Boris Miljković Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Svoju "Fabriku šećera" opisali ste kao film o zemlji koje više nema - Jugoslaviji. Ako ste pripadali Jugoslaviji i nostalgični ste za njom, kome ili čemu danas pripadate?

- Pripadao sam Jugoslaviji jednako koliko je ona pripadala meni. To je bila dvosmerna ulica. Pripadam joj još uvek. Ne mogu se odreći 40 godina života, svoje generacije, prijatelja. Kad govorimo o jugonostalgiji mi smo od tog termina poslednjih dvadesetak godina napravili neku manu, grešku. Sad se za nekog ko ne valja kaže da je jugonostalgičan. To je kao što se u komunističko vreme u Rusiji govorilo - to je "dostojevština" ili "tolstojevština". I to bi trebalo da nosi negativni predznak… U godinama u kojima sam ja, u priči u kojoj sada živimo, pažljivo biram tim. Sada ne bih mogao iz prve da kažem - u tom sam timu. Voleo bih da budem u prvom timu, ne u rezervi, ali ne vidim ga…

Da li je samo u Jugoslaviji bilo moguće da stvaraju Šejka, Mića Popović, Raša Todosijević kojima ste posvetili serijal "Put za budućnost" ili da budu snimljene emisije kao što su "Niko kao ja" ili "Rokenroler"?

- Ne znam to sa sigurnošću. Evo, sada bih voleo da snimim priču o tome kako je nastala apstraktna umetnost u Jugoslaviji i postala zvanična umetnost. To je jedina apstraktna umetnost na svetu koja je postala državna umetnost i gde je zagrljaj avangarde i države bio čvrst i plodonosan i za jedne i za druge. Govorim o šezdesetim godinama prošlog veka kada je Jugoslavija imala neverovatan međunarodni ugled, bila sila "trećeg sveta", predvodnica nesvrstane politike, i za sobom ostavljala impresivne tragove, kao što su Palata federacije, Muzej savremene umetnosti i određeni broj likovnih umetnika, koji su nezavisno od svog političkog uverenja, bili perjanice državne umetnosti. Ta ljubav nije trajala dugo - svega desetak godina. Ali, taj fenomen je meni urezan u sećanje iz detinjstva. Bio sam od onih dečaka zainteresovanih za automobile, pratio sam Sajam automobila, gledao sva ta izglancana čuda. I na srednjim stranama novina bila je ogromna fotografija "jaguara E- tip". To je u ono vreme bio fantastičan automobil, nestvarnog dizajna. A u tekstu je stajalo da je taj auto na Sajmu kupio jugoslovenski umetnik Dušan Džamonja. To je za mene bila i još uvek je fascinantna vest. Bilo bi zanimljivo da danas neko dođe do slične informacije - da je najnoviji "ferari" kupio, na primer, Svetislav Basara.

Umetnik danas ne može sebi to da priušti?

- Ne. Danas nema ni ljubavi, ni stiska između države i umetnika. Kao da država danas ne voli umetnika, a onda recipročno ni umetnik ne voli državu. Ali, deo umetnikovog posla je možda i da ne voli državu. Uprkos tome, ta veza je šezdesetih postojala, pa čak i ako je bila jednosmerna.

Ali, Tito je ustao protiv apstraktne umetnosti, nazivajući to "kvazi-slikarstvom"?

- To je tačno, ali je Tito bio dovoljno mudar da svoje privatne sklonosti ostavi po strani. Razgovarao sam sa mnogo ljudi koji su bili svedoci kreiranja te ljubavi. Između ostalog i sa poslednjim ministrom inostranih poslova Jugoslavije Lekom Lončarom. Kad otvorite tu kutiju onda vidite složen i inteligentan napor države da svom jeziku doda i jezik umetnosti.

I ranije ste isticali da je Jugoslavija "s obe noge" bila prisutna na kulturnoj sceni Evrope, a da Srbija danas tu Evropu gleda preko ograde. Čija je to krivica?

- Odgovor na to pitanje je veoma lak. Ako hoćete da imate jednog teniskog ili košarkaškog šampiona, morate u to da ulažete. Možete da pitate porodicu Đoković šta su sve uložili da bi postao šampion. Svako može da se zapita otkud onoliki košarkaški uspesi Jugoslavije. Pa, zato što je nekad neko napravio ogroman broj košarkaških terena, uveo košarku u časove fizičkog, nekom je bilo stalo i to je donelo rezultat. Trebalo bi da nam bude bitno da odavde pošaljemo nešto što vredi. A nije da nema onih koji su vredni. To treba da bude čitav projekat, da napravite umetničku reprezentaciju u koju ćete da ulažete bar onoliko koliko je bilo ulagano, na primer, u košarkašku. I onda je nesumnjivo da ćete jednoga dana biti prvaci sveta i u umetnosti.

Mislite li da ste u radu sa Tuckom stvorili novi jezik što vam je svojevremeno bila težnja?

- Ako to ne zvuči previše uobraženo ili hvalisavo, jesmo. Mi smo osamdesetih godina na televiziji promovisali drugačiju priču i video kao specifičan dramaturški jezik. "Ruski eksperiment" i "Šumanović-Komedija umetnika" koje smo ostavili za sobom postavili su neke nove granice. Kad već pričamo o hvalisanju, mi smo čak i pri rađanju MTV-ja bili pozvani od strane menadžmenta da se "igramo" sa njima, ali smo Tucko i ja tada bili u zabludi da je u Beogradu najbolje i da je drugačija energija od naše potrebna da bi se išlo napolje. I ostali smo ovde.

Ovde nije ostala Marina Abramović, junakinja vašeg filma "Povratak kući: Marina Abramović i njena deca". Marinu ste prvi put videli kada vam je bilo 14 godina, na performansu u SKC-u u kom je ona bila naga. Da li vam je tad, uprkos šoku, prošlo kroz glavu da ćete jednog dana raditi nešto s njom, prijateljevati?

- Prošlo mi je… I to ne samo sa Marinom. Zamislite mene sa 14 godina u živahnom Beogradu, SKC-u kao toponimu. Meni je to bilo odista spektakularno i znao sam da odlascima tamo pokušavam da nađem svoj put. U to vreme bio sam fasciniran ne samo Marininom, već i energijom Raše Todosijevića. Video sam njegov fantastični performans sa akvarijumom, povraćanjem… A, istoga dana, na istom mestu video sam i Jozefa Bojsa. To je već dovoljno za pripovetku. I kad sam se konačno sreo sa Marinom činilo mi se da se oduvek znamo. I Marina je imala taj osećaj. Zato smo tako brzo i efikasno uradili film.

I pre nego što je prikazan film, isticali ste da je Marina "topla osoba". Zašto deo ovdašnje javnosti i dalje ima predrasude prema njoj?

- Zato što ljudi ovde imaju drugačije viđenje gotovo svega. Otkrio sam koliko smo mi eksperti za, recimo, satanizam, budući da je salva komentara o Marini - satanistkinji. Odista sam bio zapanjen time kako mi ovde imamo metastvarnost u kojoj postoji tema satanizma, a Marina je kraljica satanizma. Da ne pričam o flagrantnom nepoznavanju avangardne umetnosti i neprepoznavanju nečeg što je očigledno - da je Marina važna. I to planetarno! Trebalo bi da nam prija što se Marina preziva slično kao mi. A mi kao da ne možemo da oprostimo takav Marinin uspeh. Pa, ona je pop zvezda. Stanuje u ulici u kojoj i Peti Smit, u zgradi u kojoj živi Sindi Šerman. Bićem pripada vrhu igle na kojoj pleše današnja značajna umetnost.

Da li je vaš film bar malo promenio sud o Marini?

- Mislim da jeste. Taj film je imao nesreću da bude promovisan u jeku pandemije. Ali, bio sam u Varšavi na festivalu, gde sam imao "obavezu" da razgovaram s publikom posle filma. I bilo je puno ljudi koji su plakali. Kao autoru bilo mi je milo, a još milije da obična festivalska publika reaguje tako srdačno, primalno na avangardnu umetnicu, koju bije glas da je nerazumljiva. Marina je odista topla.

Najdirljiviji deo filma jeste onaj kada ulazi posle toliko decenija u svoj nekdašnji beogradski stan…

- Jeste, i kad se to desilo, znao sam da ću napraviti film. Do tad je to bio pokušaj razgovora, otkrivanja, ali tada se dogodilo čudo!

Boris Miljković, reditelj, intervju
Boris Miljković Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Radili ste i u teatru s Mijačem, Biljanom Srbljanović, a postavili ste, kao reditelj, "Nevjestu od vetra" Slobodana Šnajdera u Narodnom pozorištu. Da li biste se usudili da ponovo stanete na teatarske daske?

- Samo kada bi se Mijač ponovo usudio. Ne bih više radio kao reditelj, jer je to jezik kome čovek mora na poseban način da bude predat, a ja na to nisam spreman. Ali, svaki korak koji sam napravio s Mijačem bio je dragocen, i čisto uživanje!

Da li je Basara, kako ste jednom konstatovali, neophodan Srbima, a Jergović najbolji pisac na ovim prostorima?

- Da, ostajem pri tome. Ima još književnika na ovim prostorima koje veoma poštujem, ali ako treba nekog apostrofirati, onda su to Basara i Jergović kao dva početna slova azbuke i abecede našeg jedinstvenog kulturnog prostora. Čini mi se da se taj prostor koga Ješa Denegri i danas naziva jugoslovenskim umetničkim prostorom, ponovo štrika uprkos svemu, i paranju tog materijala sa svih strana.

Šta je sledeći zadatak?

- Počeli smo sa zadovoljstvom. Pred sebe stavljam zadatak nastavka tog zadovoljstva, koji izvire i uvire u okruženju u kom živim, sa svojim klincima, i retko dobrim izvlačenjem dobre kombinacije!

Bonus video:

Televizija traje kao zelena salata

Komentari

Vaš komentar