Kolektivni utisak jednog dela Srbije - stvoren bez ikakve provere, verovatno i bez imalo ramišljanja - jeste da sam vrlo blagonaklon prema Vučiću, pa čak i da sam "za njega", što je već smrtni greh, kaže u intervjuu za novine “Nova” pisac Svetislav Basara.
Stvar u realnosti stoji ovako: ja Vučića ne posmatram kao uzrok ili „krivca“ za ovu involutivnu konfuziju u koju je zapala naša zemlja, nego kao posledicu nerada, ošljarenja, murdarenja i lopovluka psuedodemokratskih stranaka koje su u rekordnom vremenu prokockale šansu koja je Srbiji data posle petog oktobra, dodaje Basara.
Da ga nema trebalo bi ga izmisliti. I kao književnik i kao novinski pisac i kao polemičar Svetislav Basara je onaj kamen koji redovno zna da bućne u ustajalu žabokrečinu ovdašnje močvare: neki će reći da je razbistri, drugi da je dodatno zamuti ali svi će se složiti da je dobro ustalasa i uznemiri.
Iza sebe ima impresivan književni učinak ( verovatno ni sam ne može iz taka nabrojiti naslove svojih knjiga, ima ih oko pedeset), a mastilo meša sa nesvakidašnjim sarkazmom kojim raseca gnojne čireve ovdašnjeg javnog života što mu donosi i poštovaoce ali i neprijatelje – mrtva je trka kojih je više. Kontraendorfin, njegova najnovija knjiga za koju je dobio ovogodišnju Ninovu nagradu još drži temperaturu zbog koje neki imaju vrućicu žešću od one koronske.
Znamo da mu je dojadilo da objašnjava incident u Aranđelovcu gde su desničari prekinuli promociju ovog romana, ali hajde da pitanje postavimo ovako: je li očekivao da nešto slično može da se desi?
– Nisam očekivao, ali nisam bio ni nešto preterano iznenađen. Oduvek je na književnim večerima bilo raznoraznih „zavetnika“, s tom razlikom što su, za razliku od aranđelovačkih, strpljivo čekali vreme predviđeno za razgovor sa publikom i tek onda postavljali pitanja. Što je sasvim u redu, iako to uglavnom i nisu bila pitanja, nego parapolitički govori, odbrane umetnošću „ugroženih svetinja“ i slično.
Da li vam je neko ozbiljniji i do čijeg vam je mišljenja stalo skrenuo pažnju da ste možda trebali biti uviđavniji spram Desanke i Andrića koji su postali junaci vaše literature?
– Ne, niko do čijeg mišljenja držim mi nije skrenuo pažnju da budem uviđavniji prema Desanki i Andriću, zato što svi do čijeg mišljenja držim, a njih, inače, nema mnogo, odlično znaju ono što mnogi ovdašnji doktori književnosti – šta mnogi, najmanje 85 odsto njih ne znaju – naime da onoga momenta kad Desanka i Andrić, bilo ko uostalom, uđe u neki roman, on/ona više nisu konkretne, do relativno skoro žive ličnosti, Maksimović Desanka i Andrić Ivo, nego književni junaci Desanka i Andrić. Roman, naravno, ne kida sve veze između fakcionalnih i fikcionalnih Desanki i Andrića – naprotiv, teži da ih uspostavi i produbi – ali roman nije ni u kakvoj obavezi prema biografijama, faktografijama i naročito hagiografijama. Romani, umetnost uopšte, govore o stvarima ovoga sveta, ali umetnost i roman nisu od ovoga sveta. To nikako ne ide u glavu onima koji ne vide ništa osim prolaznog obličja ovog sveta, a i njega vide kao kroz maglu, zabludno i iskrivljeno.
Ne znam za fakciju, ali fikcija jeste bila malo brutalna?
– Kad smo kod „uviđavnosti“, i ako time ciljate na epizodu iz Kontraendorfina – koja je uznemirila i aranđelovačke zavetnike – u kojoj jedan od fiktivnih junaka kaže da je jedan donedavno živ, stvarni junak, upitao Maksimovićku „da li bi se j…la u d..e“, treba pomenuti da to nije fikcija. To se zaista dogodilo. I to u mnogo goroj verziji od ove koju sam ja čuo.
Tu, nedavno, sretnem na sajmu kniga u Puli starog drugara, Sinana Gudževića koji mi reče da je 1982, godine bio prisutan na pesničkoj večeri Nikite Staneskua, kada je pokojni Milan Nenadić s vrata povikao, ja ću napisati doslovno, vi stavljate tačkice: „Deso, ajde nam ispričaj s kim si se sve od pesnika je…la“.
Nenadić je, inače, pre izvesnog vremena dobio nagradu Desanka Maksimovićka, a kad ga je novinar kancerogenih „Novosti“ upitao da li je tačno ono što sam ja napisao, sa indignacijom je odgovorio, „Ma kakvi, gde bih ja nešto tako rekao toj časnoj starici“.
Sve to puno govori o nacionalističkom poštovanju Desanke i o poimanju morala i časti kod tih sublunarnih individuuma.
Otkud oni, i još poneki, u vašim knjigama? Da li vam je bilo lakše da preko njih iskažete ono što ste hteli ili je u pitanju svestan ustupak provokaciji?
– Otkuda oni uopšte na ovom svetu. Otkud ja znam. Ali ako su već bili na svetu, zašto ne bi bili i u mom romanu? Ipak ne poričem nameru da sam hteo da provociram. Epizoda sa Desankom je tendenciozno smeštena u anegdotalni, površinski sloj romana – epizode sa Andrićem su mnogo dublje i ozbiljnije – umetnuo sam je samo zato što sam tačno znao kakvu će i čiju će sve reakciju izazvati. Mogao sam unapred priložiti spisak odjekivača i reakcionara, počev od Kusturice, zaključno sa poslednjim od njegove beogradske služinčadi. Doduše, kako to biva, pojavila su se – ne bi li se i za njih čulo i da bi ih se eventualno nagradilo – i neka imena za koja do tada niko nije bio čuo. Ali ni posle toga niko za njih nije čuo. Jergović je negde lepo napisao da mi zavidi što su se neki epizodni likovi iz romana pobunili protiv autora,
Pretpostavljam da su pisci oslobođeni obzira spram svake vrste korektnosti. Ko su oni koji je propisuju i zašto?
– Kada pišu, pisci su oslobođeni svih obzira prema bilo kakvoj korektnosti. Kad ne pišu, dakle u svakodnevnim situacijama, imaju obavezu da budu korektni, kao i svi drugi. Kod naših pisaca sa jakim „nacionalnim osećanjem“ – da ne kažem sa pojačanim lučenjem kontraendorfina – stvar stoji obrnuto. Oni smatraju da im je – u ime nacije, a na nesreću nacije – sve dozvoljeno. Evo, recimo, Nenadiću je, bog da mu dušu prosti, bilo dozvoljeno da postavlja prostačka i lascivna pitanja Desanki Maksimović, a meni se osporava pravo da to onako uzgred napišem. S tim što ja ne dajem ni pet para za ta kevtanja i osporavanja.
Da li smatrate da je žiri za dodelu NIN –ove nagrade morao imati i dodatnu hrabrost da priznanje dodeli vašoj knjizi u kojoj ste, do kraja, rašrafili glavne tokove i rukavce našeg, da upotrebim vašu omiljenu reč, murdarluka?
– Pa ne. Svi su oni, uključujući i one koji nisu glasali za mene, osobe od integriteta, a ipak je u Srbiji postignut stepen umetničke slobode koji se više ne može vratiti na podešavanja iz socijalističkog perioda kada su knjige i filmovi zabranjivani. Bitno je da država više ne interveniše protv umetničkih sloboda, uključujući i slobodu izbora raznoraznih žirija – a to što određene paradržavne grupe negoduju, spada u domen njihovih prava, a uzgred je i idealna prilika da svoju pokvarenjačku psihologiju pokažu u svoj raskoši njene tupoumnosti i gluposti iz računa.
U „Kontraendorfinu“ ste brutalno precizno i argumentovano, ispitali uticaj tog „hormona nesreće“ na ovdašnja posrnuća. Ima li gde kakve sreće?
– Sreća – to je spokojno i dostojanstveno podnošenje nedaća i nesreća, inače vrlina koja je u ovoj nesrećnoj zemlji krajnje retka. Nizak prag tolerancije na patnju i nesreću – jedna od ključnih odlika naše karakterologije – samo dodatno povećava i patnju i nesreću.
Andrić, Maksimović, Ćosić, Đilas… su u knjigama, „visoki Vučić“ i ostala politička menažerija u vašim novinskim kolumnama. Čitajući šta i kako pišete, kao da Vučića činite simpatičnijim nego što jeste. Vara li me utisak?
– To ne znam, samo vi možete proceniti validnost vaših utisaka. Ali znam na šta ciljate. Kolektivni utisak jednog dela Srbije – stvoren bez ikakve provere, verovatno i bez imalo ramišljanja – jeste da sam vrlo blagonaklon prema Vučiću, pa čak i da sam „za njega“, što je već smrtni greh.
Stvar u realnosti stoji ovako: ja Vučića ne posmatram kao uzrok ili „krivca“ za ovu involutivnu konfuziju u koju je zapala naša zemlja, nego kao posledicu nerada, ošljarenja, murdarenja i lopovluka psuedodemokratskih stranaka koje su u rekordnom vremenu prokockale šansu koja je Srbiji data posle petog oktobra. Takva šansa se, bar je tako u Srbiji, daje jednom u 100 godina. Sigurno ste čuli onu parabolu iz evađelja koja kaže – „kad očistiš srce i isteraš demona, pa kad se vratiš na stazu greha, demon se vrati i dovede još sedam demona gorih od njega“. E, to se dogodilo u Srbiji.
Možda ga takvim čini kratak domet alternative koja se nudi spram njega?
– Ako mislite na mainstream opoziciju, ja tu ne vidim nikakvu alternativu. To je bivša vlast, vlast na stand by-u, koja ponovo hoće da bude vlast, a da ništa ne promeni, osim što će raditi isto što i Vučić na pristojniji način. Vućićev dolazak na vlast je ogoljeno pokazao da Srbija nema kapacitet da postane prosperitetno, liberalno-demokratsko društvo.
Zašto ga, pozlaćujući mu ruku, malo malo pa nagovarate da jače udari? Mislite li da ovo kako udara mlako i nedovoljno?
– U svakom slučaju nedovoljno jako da bi se fomirala stvarna opozicija. Vučić je genije političke taktike, briljantan tehnolog vlasti, kamo sreće da je Đinđić imao 1/3 njegove taktičke darovotosti. On tačno zna dokle može da ide i gde treba da se povuče ili da načini ustupak. Bar na domaćem terenu. Nekako pliva i u mutnim vodama međunarodne zajednice.
Kako biste najupečatljivije opisali tehnologiju njegove vladavine i imate li ideju kako će se ta vladavina okončati?
– Odavno je to opisano, nije to ništa novo, to je zapravo najdugovečniji sistem vladavine u Srbiji; ni komunizam tu nije bio izuzetak, on je bio samo „levo skretanje“. To je radikalska „narodna država“ , zamišljena kao proširena seljačka zadruga u kojoj sve konce u rukama drži zadružni alfa mužjak. On deli brašno i zejtin, on udaje i ženi i oženjenima pravi vajate. On strogo ali pravedno kažnjava neposlužne, on laska sujetama zadrugara. Eto, tako vlada.
A do kad će, tu sam kao Đekna – ne znam. Ali znam da se, kad Vučiću vreme istekne, stvari u Srbiji neće pomaći dalje od zadružnog poimanja države, samo ćemo dobiti novog alfa mužjaka. Šansa je, rekoh, prokockana, istorija je ne daje svaki čas.
Kao da vam je ostalo nešto razumevanja spram Tadića. Kad uporedite Jego Sijatelstvo i Visokog, kakav je zaključak?
– Privatno, imam dosta razumevanja za Tadića. On je drag i dobronameran čovek. Naprosto nije imao „visinu“ da nastavi sa reformama i postepenom institucionalizacijom države. I ne samo da nije imao „visinu“ (i kuraž) da se lati tog teškog posla, nije imao ni s kim da se poduhvati tog zadatka. Kaže se da je oko sebe okupio gomilu tetlemana i lopuža, ali tu je – kao i njegov bivši savetnik Krstić – samo polovično u pravu: tetlemani i lopuže su se okupili oko njega. Sad su se okupili oko Vućića. Kada kucne čas, okupiće se i oko nekog trećeg.
Dobro ste upućeni u političku istoriju Srbije. Kakva joj je politička budućnost?
– Čemerna.
Ima li istinska demokratija ikakve šanse da se jednom primi u Srbiji?
– Ako se ne dogodi čudo ravno biblijskom, odgovor je decidirano – ne.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare