Svaka vest vezana za Marinu Abramović kod nas izaziva ogromno interesovanje i praćena je vrlo oprečnim komentarima. Ništa čudno za ovo podneblje, naročito ako se radi o nekom našem ko je uspeo u svetu. O fenomenu Marine Abramović razgovarali smo sa Borisom Miljkovićem, njenim prijateljem i rediteljem nekoliko emisija i dokumentaraca o našoj umetnici performansa.

Marina Abramović opet je u žiži interesovanja poslednjih nedelja. Jedna vest nadovezuje se na drugu, od onih ozbiljno-poslovnih – da joj je otkazana premijera opere o Mariji Kalas u Minhenu zbog pandemije, do onih poslovno-bizarnih – da je Majkrosoft sklonio sa svog Jutjub kanala video u kojem promoviše nov proizvod napravljen u saradnji sa našom umetnicom jer je, navodno, dobio mnogo negativnih komentara od korisnika ubeđenih da je Marina satanista. I jedna politička stranka iz Crne Gore nazvala ju je perjanicom globalnih satanista.

Pre nekoliko dana i sama Marina se obratila javnosti demantujući ove tvrdnje, prvi put od kada su se „optužbe” za satanizam pojavile 2016. godine.

Svaka vest vezana za Marinu kod nas izaziva ogromno interesovanje i praćena je vrlo oprečnim komentarima od „ljubavi” do „mržnje”. O tom fenomenu vezanom za Marinu Abramović razgovarali smo sa Borisom Miljkovićem, njenim prijateljem i rediteljem nekoliko emisija i dokumentaraca o našoj umetnici performansa.

– Ko god se, u nekoj oblasti, popne na vrh sveta, on je predmet svakojakih analiza koje su u velikom broju slučajeva dobronamerne ali, isto tako, u velikom broju slučajeva i zlonamerne. Ovo što se dešava sa analizom Marininog rada je, na određen način, deo njenog posla i spada u rok službe. Na kraju krajeva, kad jednog dana postanete ‘Roling stouns’ onda morate biti spremni na to da će veliki broj ljudi čeprkati po vašoj biografiji i baviti se vama na hiljadu različitih načina – kaže Miljković za Nova.rs.

Glasine o tome da je satanista krenule su 2016. kada je Vikiliks objavio hakovanu imejl prepisku Džona Podeste, šefa predsedničke kampanje Hilari Klinton, među kojom je bio i Marinin poziv na „Duhovno kuvanje”, kao referenca na jedan njen performans iz devedesetih. Te priče ne proširile su se i do nas.

– Otkrio sam da smo mi, u našoj zemlji, izgleda, eksperti za satanizam. Ja lično i ne znam šta je to tačno, ali u vreme kada je Marina pripremala izložbu „Čistač” javilo se toliko „stručnjaka” za satanizam da sam o tome ponešto, valjda, i naučio. U svakoj budalaštini možda ima i nešto malo dobra – otkriva nam Miljković.

On smatra da nema potrebe da mi Marinu branimo, niti da učestvujemo u „jednom estradnom fenomenu” kao što se osamdesetih naširoko pričalo o tome da li su Mik Džeger i Dejvid Bouvi ljubavnici.

– Danas je od svega toga ostao jedan zanimljiv deo popularne muzike. Koga, uopšte, zanimaju privatni životi bilo koga drugog? To govorim kao dodatak ovoj fenomenologiji da se ljudi za uspešne, poznate i popularne ljude vezuju na puno različitih načina – ističe Boris Miljković i nastavlja:

– Marina nema potrebe ni da se lično brani niti da je branimo mi. Pre neki dan je u „Gardijanu” izašao jedan normalan, trezven tekst o njoj. Marina se bavi jednom neobičnom oblasti kulturnog života, koji se zove performans. Vrlo je sličan pozorištu, a nije pozorište, vrlo je sličan likovnoj umetnosti, a nije likovna umetnost, ali ima sve što bi jedna umetnost trebalo da ima: jednu veliku emotivnu težinu i jedno potpuno posebno lično iskustvo. To se nekom može dopasti, nekom ne. Zar nije pola planete na pojavu apstraktnog slikarstva Džeksona Poloka govorilo, to su g..a, to moje dete može da uradi, to majmun crta… pa, eto, to je zauzelo i održava svoje mesto u istoriji našeg kulturnog razvitka – objašnjava Miljković.

Na našu konstataciju da je uznemiravajuće, opasno čak, to što danas svako može da napiše bilo šta i da to automatski bude istina, a onda se ta neproverena informacija dalje nadograđuje, bez ičije provere i dublje analize, reditelj odgovara:

– Dok je Marina tema, mislim da nije opasno. Postoje druge stvari za koje ću se složiti da su opasne, ali u Marininom konkretnom slučaju ja mirno spavam i mislim da i ona mirno spava jer su te optužbe besmislene. Ona je jedna vrlo topla, zanimljiva osoba – srećna ili ne, sa ovakvim ili onakvim istorijama, to sad možemo procenjivati – ali mislim da će je kvalitet njenog rada i njena velika emotivnost braniti od bilo kakve opasnosti. Tako se bar meni čini.

Za vreme Marininog boravka u Beogradu, pre i tokom otvaranja njene retrospektivne izložbe „Čistač” u Muzeju savremene umetnosti, Boris je snimio nekoliko emisija za RTS i upravo završio postprodukciju dokumentarnog filma, čije smo vam prve kadrove ekskluzivno doneli.

Izložba je označila svojevrstan povratak kući Marine Abramović, koja je samostalno izlagala u rodnom gradu prvi put od 1975. godine.

Od 21. septembra do 20. januara „Čistača” je posetilo preko 62.000 ljudi. Interesovanje je bilo ogromno.

Pitamo Borisa za Marinine utiske posle svega.

– Ona je bila strašno uzbuđena zbog te čitave stvari. Mi smo tih dana proveli vreme u, kako to Felini kaže, slatko-gorko-toplom sećanju na jedan čitav život, čitavu epohu, kao što se on u svom „Amarkordu” osvrnuo na celu svoju mladost, generaciju i politiku. Čini mi se da je to Marina uspela sa „Čistačem”. Ko je hteo da čita „Čistač” mogao je puno toga da sazna o Beogradu 70-ih godina, o kulturnoj klimi, politici tog vremena i, na kraju krajeva, o interakciji naše kulturne scene sa svetom. I da odatle izvuče neke svoje zaključke o ukupnom delovanju te žene koja nam je, eto, i posle 50 godina svoje bogate karijere i velikog međunarodnog uspeha, pokazala da je, između ostalog, i Beograđanka. To je vrlo lepo. Povratak u rodni grad – što je česta tema velikih bluz numera – prvi put tako javno, tako otvoreno, čini mi se da je za nju jedno od najdragocenijih iskustava. Mislim da će se nešto od toga videti i u filmu koji smo upravo završili – poručio je Boris Miljković.