“Ovo je najveći događaj mog života koji delim sa vama večeras", kaže Marina Abramović na javnom predavanju na Ušću pred hiljadama ljudi, u okviru svoje retrospektive izložbe "Čistač", što je zabeleženo u dokumentarnom filmu Borisa Miljkovića. Film “Povratak kući - Marina Abramović i njena deca”, dirljiv portret svetski slavne umetnice, snimljen dok se ta izložba pripremala, premijerno će biti prikazan 5. decembra na platformi MojOFF.
„Povratak kući – Marina Abramović i njena deca“ nesvakidašnje je ostvarenje ispunjeno dokumentarnim materijalom, ali i sveobuhvatan portret umetnice dat kroz njenu najdublju intimu i život od kada je rođena 1946. godine do danas, ocenila je Sandra Perović, filmska kritičarka, koja je razgovarala sa scenaristom i rediteljem ovogo ostvarenja Borisom Miljkovićem danas u Kombank dvorani, a konferencija za novinare održana je preko zuma.
Akcentat filma je na povratku slavne umetnice performansa kući preko izložbe „Čitač“, upriličene zimus u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, rekla je ona, uvodeći u razgovor.
– Ja još sanjam ovaj film. On će ovde, u Beogradu, početi da živi 5. decembra i računam da će ta beogradska premijera biti tačka odlaženja tog filma od mene. Svestan sam toga da mi je Marina poklonila veliko poverenje, ali da tog poverenja nije bilo, ne bih ni radio film. Hteo sam da napravim svoj film, a ona se apsolutno nije uplitala u to što sam radio. Kad je Marinin PR tim došao u Beograd u sklopu priprema za izložbu „Čistač“, dozvolili su samo dva medija, „Politiku“ i RTS. I onda su mene iz RTS-a zamolili da razmislim o tome. Marinu sam tada upoznao. Viđao sam je i ranije, sedamdesetih godina sam kao klinac od 13, 14 godina kružio oko SKC-a, okupljali su se tada tamo umetnici, onako sa bradama, i sve to mi se činilo tajnovitim. Uspeo sam da se umuvam na izložbu. Tada sam primetio Marinu, zračila je u toj grupi ljudi posebnim svetlom. Meni se Marina dopadala onako visoka, krakata. Kada sam je video golu u nekom performansu, to je bio kraj, rekao sam sebi: „Meni se ovo činili kao visoka umetnost“ – priča Miljković.
Reditelj i scenarista izričit je u tome da se velika umetnica uopšte nije mešala u njegovu viziju.
– Kada smo se upoznali, postali smo veoma bliski, mogu čak da kažem i prijatelji. I u sve to smo krenuli sa apsolutnim poverenjem. Da nije bilo tako, ne bi bilo ni filma. Ona je navratila u montažu, nosila je sa sobom zašiljenu olovku i gledao sam kako reaguje na film. Kako je film odmicao, tako je ona spuštala olovku. Na kraju se nasmejala i spustila je olovku. „Ovo je tvoje“, rekla mi je – priča Miljković.
„Jednostavna i topla osoba“
Kroz film, mladi umetnici u MSU horski govore delove manifesta koji su Marina Abramović i Ulaj napisali kao neku vrstu umetničkog i životnog kreda.
Na jednom mestu deklamuju i rečenicu „Umetnik ne sme da pravi od sebe idola“, ali je ona ipak neka vrsta idola mnogim mladim umetnicima, navela je Sandra Perović, pitajući Miljkovića kako to komentariše i kako je došao do svih tih mladih umetnika koji se pojavljuju u filmu.
– To mi zvuči kao kada bi Dejvid Bouvi rekao da ne želi da bude idol. Marina je na vrhu piramide savremene umetnosti, tamo ima mesta tek za nekoliko njih, i logično je da bude idol. Kada ona to kaže, to ne znači ono što mi mislimo. To je intimni stav umetnika koji ne priznaje tu vrstu izdvojenosti. Ona može da bude pop zvezda, ali je u sebi jednostavna i topla osoba. Pojava plemena klinaca koji je slede nema veze sa idolopoklonstvom, nego sa željom da i sami postanu bolji, a nju doživljavaju kao nekoga, kao profesora, koji u tome može da im pomogne. Performans je tek sa Marinom postao nešto što može da se izlaže u muzejima, i klinci to znaju. Isto to kaže i Marina – rekao je Miljković.
On je ispričao i jedan kuriozitet, kom je svedočio dok je bio u Americi, na imanju u Njujorku gde je kuća Marine Abramović.
– Isto to što je radila sa tim klincima, Marina je radila i Lejdi Gagom. Ona je isto htela da prođe kroz to, da bude performer. Došla je u automobilu sa mnogo telohranitelja i svim tim što ide uz njen status, ali je Marina brzo oslobodila svih tih stvari, kao i još neke poznate ličnosti. Marinin raspon je od holivudskih zvezda do klinaca. Pitala me je da li mislim da je to što radi sa Lejdi Gagom malograđanski, rekao sam da mi se čini da jeste, ona se složila, ali smo onda zaključili da su klinci time dobili odskočnu dasku, da to što ona radi nije neka skrivena avangarda, nego proces koji je svima dostupan – ispričao je Miljković.
Na jednom mestu u filmu, dok se smenjuju kadrovi kastinga za mlade performere pred „Čistač“ u MSU, Marina Abramović priča da je „performans najteži oblik umetnosti jer je nematerijalan“, a da on nastavlja da postoji tako što uči mlade jer je to „bolje nego da bude siva slika u novinama“.
U filmu učestvuje i mlada umetnica Lin Benčik, koja priča o svojim iskustvima nakon što je 2018. obnovila performans Marine Abramović „Kuća s pogledom na okean“. U tom svom performansu sa tri boksa u zidu (u jednom je samo toalet i tuš, u drugom sto i stolica, u trećem krevet) do kojih se dolazi merdevinama sa lestvicama napravljenim od noževa, Marina je provela 10 dana, pijući samo vodu i ćuteći sve vreme, ispitujući način na koji publika percipira vreme, umetnost i umetnicu.
Lin Benčik je u tom prostoru ostala 12 dana i govori o pročišćenju tela kroz post, ali i objašnjava da to nije puko oponašanje nečega što je radila Marina, nego novo lično iskustvo. „Kada ponavljate performans koji su radili Marina i Ulaj, vi to radite kao vi, a ne kao oni, ne možete da glumite, nego sve vi vi“, priča ona na jednom mestu u filmu.
– Lin me je zvala pre neki dan da mi kaže da je dobila Gran-pri grada Ciriha za svoj rad proizašao iz toga. Ona čini svoje prve korake i, evo, šest-sedam meseci kasnije ona sa sobom nešto čini – kaže scenarista i reditelj „Povratka kući“.
Film počinje Marininom anegdotom o zmiji, kada je kao devojčica u šetnji sa bakom spoznala strah, i krikom kojim ga se odrasla Marina oslobađa na jednom od performansa, a završava se porukom ljubavi. Sandra Perović konstatovala je da je Miljković insistirao na simbolima.
– Marina čita taj film onako kako sam ja želeo. Film počinje traktatom o strahu, mi nismo rođeni sa strahom, neko nam ga usadi, neko od nas čini uplašene ljude, nije nam to dato. U anegdoti o zmiji i štapu ispričala je i kako joj se strah od tada samo povećavao i ona je svim što je radila htela da ga se oslobodi – priča Miljković i podseća da je umetnica pre odlaska iz Beograda izvela tri performansa iz „Oslobađajućeg ciklusa“, u kojem, kako je rekla, „vrišti iz sveg glasa zbog svega: Beograda, Jugoslavije, moje majke, zarobljenosti“.
A poruka ljubavi je sa javnog predavanja Marine Abramović ispred MSU, kada je pozvala prisutne da stave ruku na rame najbližem do sebe i sedam minuta, zatvorenih očiju, ćuteći šalju ljubav.
– To je bio Vudstok ispred MSU. Tih nekoliko hiljada mladih ljudi tu nisu došli zbog sendviča ili partijske obaveze, nego ih je to zaista zanimalo. Mislio sam da će otići, gledao sam sve to iz reportažnih kola, ali sam video hiljade ljudi koji zaista to slušaju. Montažer i ja smo na kraju ostavili tih sedam minuta tako. Tek posle kreće Anthony and the Johnsons (pesma „Cut the World“ koja se delom provlači kroz ceo film). On je tu pesmu napisao za Marinin komad i ona nam ju je poklonila – navodi Miljković.
Marina Abramović u filmu bez zadrške govori o tome kako su joj roditelji bili strogi, pogotovu majka, otkriva kako je iz njenih dnevnika saznala da je imala ljubavnika, da je fizički kažnjavala nju i brata… Priča i o tome kako je u torbi od svinjske kože u kojoj je dobila očeve stvari pored fotografija pronašla i drveni rezač za olovke, koji je bio okidač za meditaciju o životu: „rodite se i živite, a od života na kraju ostane drveni rezač“.
Marina u filmu u Beogradu posećuje Galeriju Doma omladine (gde su joj, kaže, odbili prvi performans) i SKC, gde ih je izvodila, priča o svojoj vezi i braku sa Nešom Paripovićem, o druženju sa Bojsom 1974. godine na Aprilskim susretima…
Stan u kom je odrasla
Posebno upečatljiv trenutak u filmu je kada prvi put ulazi u stan u centru Beograda u kom je odrasla.
„Svaki put kad dođem u Beograd, dođem u ovu kuću, u različitim vremenima, ujutru, popodne, uveče i niko nikad ne otvori. I postalo mi je potpuno sumanuto, kao da niko ovde ne živi. Kao da je urađeno tako da se ta vrata nikada neće otvoriti. A tako bih volela da se to desi. Još jednanput“, kaže umetnica u filmu.
I vrata se zaista taj put otvaraju, Marina ulazi i, pogođena do suza, i opisuje svoj nekadašnji stan.
„Nisam sentimentalna, volim da živim u sadašnjosti i gledam u budućnost, ali me je ovo zaista potreslo“, kaže ona i priča da joj je svojevremeno jedan Rus gledao u šolju i prorekao da će živeti pored mora i da se nikada neće vratiti. „Ipak sam se vratila“, dodaje ona.
Miljković ističe da taj deo nije režiran.
– Marina je i ranije pokušavala da vidi taj stan. Ja živim u blizini i znam da je tačno da ljudi iz tog stana ne žive u Srbiji i poneko ga obiđe. Tog dana sam, kada smo se Marina i ja vozili kroz grad, postavio ekipu u zgradu i rekao sam Marini: „Hajde da skoknemo do stana“. Hteo sam da snimimo njen prolaz kroz zgradu, lift… Nisam očekivao da će vrata neko otvoriti. Kada je na kucanje neko iznutra upitao „ko je“, znao sam da imamo film. Nismo ništa režirali, ti ljudi su slučajno bili u stanu i to je koincidiralo sa našim odlaskom tamo – priča Miljković.
„Najveći performeri iz ovog dela sveta su Marina i Tito“
Sandra Perović navodi da je „Marinina priča i slatko-gorko sećanje na jedno vreme i podseća na ‘Amarkord'“, referirajući i na deo filma u kom se umetnica seća Titovog govora na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa.
– Najveći performeri iz ovog dela sveta su Marina Abramović i Josip Broz Tito. Kad je Tito umro, ceo taj put od Ljubljane do Beograda i sahrana u Beogradu bio je veliki performans dostojan Marine Abramović. I Marina je spremila performans za kraj svog života i biće sahranjena u tri grada istovremeno: u Beogradu, Amsterdamu i Njujorku. Tri kovčega će biti spuštena istovremeno i nikada nećemo znati u kom je – kaže Miljković.
U filmu dokumente o njenim performansima, od najranijih poput „Ritam 5“, preko „Balkan baroka“ izvedenog na Venecijanskom bijenalu 1997. godine, hodanja po Kineskom zidu u susret Ulaju, i novijih, uz opise same umetnice, prate i njene ispovesti o životu, bolu, uskraćenosti za ljubav…
Na pitanje da li je umetnica sama insistirala na toj ogoljenosti ili ju je Miljković inspirisao, reditelj je ispričao još jednu anegdotu iz Njujorka, ilustrujući neposrednost Marine Abramović. Kod nje u Njujorku, dok su kopali po Marininim arhivama u hangarima („u začuđujuće velikim skladištima čuva sve: od nepopijenih čaša na izvođenjima pa do svojih slika iz Kambodže i kompletnih radova umetnika koji se njoj dopadaju“), napravili su pauzu i ona mu je u sobu poslala indijsku maserku.
– Ona kad odluči da je nešto u redu ne pravi nikakve ograde što se tiče pristojnosti ili skrupula i govori otvoreno. Da nije tako bilo, povukao bih se – ponavlja Miljković.
„Marina žali za mnogo stvari“
Na pitanje da li se oseti da se Marina Abramović zbog nečega kaje, odgovara potvrdno.
– Marina žali za mnogo stvari. Uvek će reći da je njena priča priča o neuspehu. Nije uspela sa muškarcima, u ljubavi, sa porodicom, ostala je usamljena, kao svetionik na pučini. Javila mi se pre neki dan, njen rođendan je bio 30. novembra, poslala mi je snimak gde je sama sa tortom. „Evo, ovako proslavljam svoj rođendan“. Koliko god nam život velike umetnice i sve to izgledalo grandiozno, ona je usamljena. Zato sam i stavio u naziv filma to „i njena deca“. Ona kroz rad sa gomilom tih mladih ljudi sve to nadoknađuje – navodi Miljković.
U filmu se, kako kaže reditelj, „metaforički vratila u Beograd i provela vreme koje je potreslo, a njen dom je pitaj boga gde“.
Miljković potvrđuje i da je umetnica bila povređena izostankom poziva da dođe ranije u Beograd, da je „nosila stalno taj teret prošlosti“.
– I nikako da se on otvori, očekujući da neko to uradi (pozove je u Beograd, op. nov). Dovođenjem „Čistača“ i postavljanjem izložbe u MSU, koju je videlo 50.000 ljudi, doživela je neku vrstu lične katarze. Pored toga, srela se sa tih šestoro ljudi, sa Rašom Todosijevićem i drugima, ušli smo u Galeriju DOB gde joj nisu prihvatili prvi performans… Dovođenjem „Čitača“ učinila je mnogo dobrog pre svega sebi, a onda i nama. Njena izložba, uprkos svim onim pričama o premijerki Brnabić ili korupciji, pokazala je kako se podižu standardi. Čak i oni koji nisu ljubitelji njene umetnosti to je moglo da izgleda kao dobar film. Pokazala je da umetnici mogu i imaju prava da zahtevaju takve uslove – zaključuje Miljković.
Reditelj kaže da „Povratak kući – Marina Abramović i njena deca“, sa „bakom svetskog performansa“ ne pripada direktno njegovom serijalu „Put u budućnost“, ali je „i njegova kruna“ i dodaje da priprema projekat o modernističkom slikaru Edi Murtiću.
„Pre 44 godine, kada sam napustila ovu zemlju, skočila sam i letela sve vreme od tada. Danas osećam da dotičem tlo. I topla dobrodošlica koju ste mi pripremili je umanjila ono što je mogao da bude katastrofalan pad. Tokom ove 44 godine živela sam na mnogim mestima: u kolima, na putu, među Aboridžinima u Australiji, šamanima u Amazoniji, u Holandiji, Kini, Japanu, Indiji, Nemačkoj, Italiji, Americi. Iako sam se svuda osećala kod kuće, shvatam da verovatno nikada nisam bila kod kuće. Jer kuća je ovde. Ova izložba je proputovala Evropu. Bila je u Švedskoj, Norveškoj, Danskoj, Italiji, Poljskoj… sada je stigla kući“, rekla je Marina Abranović na javnom predavanju u okviru izložbe „Čitač“ na Ušću, a zabeleženo je u filmu.
I nakon što su hiljade ljudi u zajedničkom performansu na Ušću poslali ljubav onome do sebe, zaključila: „Ovo je najveći događaj mog života koji delim sa vama večeras. Hvala“.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare