24
Ako je tačno ono što nam minule dve nedelje govori više izvora iz različitih sfera državne uprave, pravosuđa i politike, Siniša Mali zapravo je vinovnik skandaloznog pokušaja kriminalne predaje zgrade Generalštaba u ruke porodici Tramp, mimo svih srpskih zakona i propisa, sa jasnim primesama korupcije.
Ako su, ponavljam, tačne informacije koje i ja i moje kolege novinari „Nove“ imamo o ovom predmetu, koji je u obradi tužilaca iz odeljenja za organizovani kriminal (TOK), postoje u najmanju ruku osnovi sumnje da se ovaj ministar – čije službovanje u različitim aspektima Vučićeve oligarhije traje maltene od početka – makar sasluša. Da je Siniša Mali crna rupa korupcije u Srbiji „Nova“ je konstatovala još početkom meseca, nakon što je KRIK objavio kako plaća školarinu deci. Ta priča samo je potvrdila saznanja koja su objavljivana još za vreme njegovog mandata na čelu prestonice. O njima je govorila i bivša supruga ministra, tokom brakorazvodne parnice. Tada je, sećate se, Marija Mali prenela reči supruga prema kojima je on sam priznao da je organizovao rušenje u Savamali. Recentnije, nedeljnik „Radar“ na srpskoj medijskoj sceni praktično je „debitovao“ snimkom razgovora Nebojše Šurlana i ministra, koji se tiče „pomoći“ u izgradnji jednog stadiona.
A to je samo vrh ledenog brega.
Šta je, zapravo, ključni problem? Od Savamale do Generalštaba, uloga ministra u mehanizmu vlasti Aleksandra Vučića toliko je duboka, sveobuhvatna i kapilarna da ju je nemoguće posmatrati nezavisno od Njega. Zato, postoji sumnja da je Siniša Mali vinovnik ovog i drugih teških krivičnih dela, ali ne postoji sumnja – već moje čvrsto uverenje – da je ministar veoma neprijatan svedok istih tih dela. Sme li takav svedok da dobije priliku da o njima svedoči? Sme li taj vinovnik da bude makar osumnjičen? I kakve sve to, na kraju krajeva, posledice može da ima po Vučića, SNS, Vladu Đura Macuta i Srbiju?
U normalnoj zemlji – zapravo bilo kojoj evropskoj koja nije Srbija, evo recimo u Crnoj Gori – ovo bi bila tema danas, sutra i svakog sledećeg dana dok slučaj ne dobije pravosudni epilog. U nekoj demokratiji ozbiljnijoj od crnogorske – recimo hrvatskoj, ne mora se čak ići ni dalje od regiona – Vlada bi pala još prošle nedelje. U najrazvijenijim demokratijama, sva ova lica bila bi izopštena sa ozbiljne političke scene, a proveli bi značajan period svojih života u sudnicama.
Srbija, međutim, nije demokratska zemlja nego simulakrum pravne države, zarobljen od strane jedne grupe lica koja se lažno predstavljaju kao državni funkcioneri, političari, biznismeni i obaveštajci, a zapravo su karike u toj grupi, i više od toga – njihova pozicija u pomenutoj grupi važnije je od svake druge njihove javne ili privatne funkcije. Zato u našem slučaju sav teret ove kompleksne akcije obnarodovanja korupcije pada na leđa medija i – tužilaštva. Kako TOK postupa ovih dana nemoguće je saznati iz te institucije. Delom, to je opravdano: ovako osetljiv postupak mora se štititi od bočnih uticaja moćnih ljudi koji su njim obuhvaćeni. S druge strane, TOK na ovaj način sebi čini medveđu uslugu: javnost ne može da traži temeljnu istragu i pravedne kazne ako o njoj (istrazi) i njima (vinovnicima i svedocima) ne zna ništa.
To je, ujedno, pozicija u kojoj se cela Srbija danas nalazi: budućnost ove zemlje van je ruku njenih građana, odluke se donose daleko od pogleda javnosti, i sve to više podseća na zakulisni dogovor o kupoprodaji neke kompanije nego na transparentne, zakonski obrazložene i demokratske procese.
Sudbina Srbije odlučuje se, tako, „šoto voće“, u „to gluvo litnje doba“. U po bota kada pasa, čućemo ko će propevati.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
