Pazi sad kad Vučić podnese ostavku i sam izađe na crtu studentima, a mi dobijemo novog predsednika...

E sad, da li se ovo desilo "sa zakašnjenjem", "kasno" ili "prekasno"? Da studenti nemaju sagovornika među onima koji drže faktičku vlast u ovoj zemlji bilo je jasno, pa, ne baš od početka, ali definitivno od onog trenutka kada su mediji bliski vlasti ubacili iz "ignore" u "hajka" mode operisanja. Dakle, zahtev stiže sa zakašnjenjem, ali možda ne prekasno.

A nije prekasno isključivo zbog ponašanja predsednika Vučića. Jer, njegova je politička pozicija, pozicija u koju se sam doveo nizom naglih i nepromišljenih poteza, kao i gomilanjem teških korupcionaških (kriminalnih?) afera, sada sasvim nezavidna. Ukratko, pred njim su tri puta, a sva tri vode u potencijalni poraz. Niko ne zna šta će Oni (jer Vučić nije pojedinac koji odlučuje nego eksponent interesa koji se kroz njega prelamaju) odlučiti, zato smo slobodni da spekulišemo.

Scenario 1: Sad neću ni kako ja hoću

U prvom scenariju, predsednik odbija da raspiše izbore. Argumentacija je lako predvidljiva: imamo stabilnu većinu, država mora da se oporavi od studentskih blokada koje su urušile ekonomiju, studentski zahtevi su politizovani, bla bla. Kukavički i nedosledno, jer do pre samo nekoliko meseci Vučić je sam ponudio izbore, po nepromenjenim uslovima, kao zamku za opoziciju. Svejedno, ovakav stav može da proba da "odbrani" pred međunarodnom zajednicom i nekoliko lojalnih saradnika koji su mu ostali u užem krugu odlučivanja. Takav put, međutim, samo bi doveo do jačanja kohezije onih snaga koje podržavaju studente: to bi bio kohezivni faktor i za opoziciju, i za akademsku zajednicu, i za građane, koji ovaj režim žele da pošalju u prošlost najkasnije još od pokradenih izbora 2023. godine. Dakle, gotovo punih godinu i po dana. Čekamo da vidimo kakav bi potencijalni odgovor studenata bio na odbijanje izbora, ali ako ove snage i dalje raspolažu - a raposlažu - sa onim brojem pristalica iz 15. marta, onda masovni protesti i blokade institucija zvuče logično i očekivano. S obzirom da nasilje nije opcija ni za njih, ali ni za Vučića (jer bi mu se obilo o glavu), vraćamo se ne u "pat", nego u "šah" poziciju. Odatle, samo je jedan pogrešan korak do "mata".

Scenario 2: Sad moram kako mi drugi kažu

Drugi scenario je raspisivanje slobodnih izbora. Ovaj put nosi podjednako mnogo izazova. Najpre, poštene izbore u Srbiji SNS, sa ili bez Vučića, više ne može da dobije. Prosto, stranka kao takva gotovo je urušena pod teretom afera i prostim protokom vremena, a popularnost lidera je uzdrmana. Bez zarobljenih institucija i niza elektronskih medija koje su prisvojili, SNS teško da bi bio nekoliko procenata iznad cenzusa. Vučić bi bio bolji, ali u referendumskoj atmosferi ne bi imao šanse protiv studentskog kandidata. To je i njemu jasno. Jasno mu je i ovo: ako SNS izgubi parlamentarne izbore, on će postatit ono što mu Ustav i nalaže da bude - puka figura, bez prave vlasti. A s obzirom da nema više prava da se kandiduje za predsednika Srbije, nije isključeno da bi mogao da podnese ostavku, stane na čelo liste SNS, i izdejstvuje i predsedničke zajedno sa parlamentarnim izborima. Sa pozicije lidera najveće parlamentarne stranke, mogao bi da traži mandat za formiranje Vlade, što bi mu dalo još nekoliko meseci "veštačkog disanja". To je, međutim, taktika "va bank" - sve ili ništa. Ali, on sve ove godine i vlada "va bank", bez želje da sa partnerima podeli i vlast i odgovornost. Zato je, na kraju krajeva, i došao u ovu poziciju.

Scenario 3: Sad ću kako ja najviše volim

Ostaje mu još i krađa izbora, kao treći, ultimativni put. Ali na kraju tog puta je 5. oktobar. I to je sada sasvim očigledno, takoreći - "crta se": krađa na izborima poput one iz septembra 2000. pa odbrana narodne volje masovnim protestima, zapravo bi bila i najbrži put ka njegovom padu sa vlasti.

Najvažnije od svega, vreme - koje mu je svih 13 godina bilo saveznik - sada prvi put radi protiv njega.