Izgubljeni, istorijski govor Đura Macuta: Piše Mihailo Jovićević

Govor počinje isto, rečima Miloša Obrenovića:

"Narode srpski, ljubezna braćo moja. Sad mi se, braćo, čini da sam dužnost svoju točno i sovjesno ispunio s požrtvovanjem života mog i zdravlja mog. Ispunio sam je kao čovek, kao sin otečestva, kao ljubitelj roda i kao pravitelj vaš...".

Zatim kreću devijacije.

"Srbija je umorna od podela. Delimo se već 13 godina. Blokade fakulteta i opšti bunt srpske mladosti na ulicama Beograda, Novog Sada, Niša, Kraljeva, Kragujevca, Novog Pazara, ali i Ulma, Minhena i uskoro Strazbura, više niko i ništa ne može da zaustavi. Duboko sam svestan ove podele u našem društvu. Osećam je kao lekar, profesionalac u svom poslu, kao građanin, kao otac, komšija, vaš sugrađanin. Prihvatio sam se ovog teškog i nezahvalnog zadatka svestan situacije u kojoj se moja zemlja nalazi. Nisam čovek krojen za istorijske zadatke, ali niko, nikada, u suštini, i nije, dok istorija ne pozove. Kad se to desi, mišljenja sam da građanin – ma koliko za nju nespreman - mora da odgovori.

Moj odgovor biće jasan i transparentan: tražim vašu podršku da formiram ovu vladu, koja mi je nametnuta, da bih, odmah po njenom formiranju, iskoristio priliku da zatražim ispunjenje svih studentskih zahteva, a potom, čim taj posao bude obavljen, podnesem ostavku i zahtevam od predsednika Vučića izbore na svim nivoima, uključujući i predsedničke. Vlada u tehničkom mandatu potom bi iskoristila svoje resurse da te izbore, prve poštene i istinski demokratske, posle dugo vremena, sprovede u najkraćem zakonskom roku.

Svestan sam da sam na ovaj način zloupotrebio poverenje predsednika Vučića, koji mi je sastavio vladu po svojoj meri. Na našim inicijalnim sastancima, kada mi je nametnuo ovu ulogu, sakrio sam svoje prave namere, znajući da ću pred vama, zaštićen javnošću, danas moći da pokažem šta je zapravo moja zamisao.

Zašto sam se odlučio na ovaj korak?

Pad nadstrešnice na Glavnoj železničkoj stanici u Novom Sadu bio je momenat otrežnjenja i za mene i za meni bliske ljude. Postalo mi je jasno da će korupcija i kriminal, u kojem je ovaj režim ogrezao, na kraju, koštati glave sve nas koji u ovoj zemlji živimo. Da dopustim takav scenario, ne dozvoljava mi, najpre, moja savest, a potom ni Hipokratova zakletva, po kojoj sam celog života živeo.

Mrtve ne možemo da vratimo. Ali pomirenje kojem težimo nije pomirenje sa ovom zlom sudbinom ka kojoj idemo, niti zaborav za 16 stradalih pod betonskom konstrukcijom. Pomirenja, dragi građani i ljubezna braćo moja, ne može biti bez istine i pravde, a istina i pravda su pojmovi nespojivi sa političkom, društvenom, finansijskom, kriminalnom i medijskom elitom, koja je prethodnih godina okupirala našu Srbiju. Zato, danas, kao država, kao vaši predstavnici, činimo prvi pravi korak u tom pravcu.

Dole tiranija laži! Živela Srbija, živela sloboda! Hvala vam!"

Mandatar Macut ovaj govor nikada nije održao. Kao poslednji naprednjački premijer, propustio je šansu da u startu uradi nešto dobro za ovu zemlju. Ne mari: Srbije će biti i posle ove vlasti, a ove reči neka stoje ovde, neka ih, možda nekome budu koristile u budućnosti.