Piše Sara Radojković: Mit srećne porodice

Postoji takođe i jedna knjiga, koja je zapravo transkript audio predavanja pod nazivom „Mitovi o porodici“ Džejmsa Hilmana, koju sam opsesivno preslušavala pre nekoliko godina, a koje je moj mozak očajnički pokušavao da se priseti baš u trenutku kada sam se za praznike našla u porodičnom zagrljaju. Paradoksalno, autor govori upravo o toj delikatnoj razlici između zagrljaja i zarobljeništva u potezu obgrljavanja. Celo njegovo predavanje nastalo je zapravo da bismo mogli da pomognemo sebi samima da se u porodičnom okrilju osećamo više kao da smo zagrljeni a manje kao zarobljeni.Samo predavanje počinje podsećanjem toga šta se u antičkom dobu uopšte smatralo porodicom. U pitanju je bila grupa ljudi vezana za domaćnistvo koje je imalo samo jedan cilj – da opstane, da se prehrani, bude sigurna od prirodnih nepogoda i napada neprijatelja. Cela stvar nije imala nikakve veze sa krvnim srodstvom niti učitavanjem nekakvog većeg značenja i smisla. Pa ipak, vremenom, porodica je postala ceo jedan mit u čijim narativnim okvirima delujemo i strašno je teško iščupati se iz gomile njenih pipaka koji kao da su nam prikačeni za kičmenu moždinu. Što se više opiremo, oni se sve više stežu.Ceo Božić provela sam kao da mi je duša bila izvan tela. Telo mi je bilo prisutno u krugu obimne i vrlo bučne porodice ali ja sam bila tek delimično tu. Od ranog jutra sam osećala nervozu i pritisak, iako je dan bio lep i sunčan. Onda sam se samo prepustila. Skotrljala sam se u centar svog postanka i prepustila se arhetipskim silama da me rasparčavaju.Još uvek dolazim sebi od porodičnog skupa iako je po svim kriterijumima bio zaista lep. Nije pomoglo ni to što sam bila tek polu prisutna. Nešto me je strašno ispomeralo. Do uveče sam bila isceđena kao krpa. Jedva sam čekala da legnem u krevet da bih, kada sam se konačno pokrila ćebetom preko glave, shvatila da ne mogu da spavam.Iskrala sam se iz kreveta i otišla u kujnu – predstonicu svake osnovne jedinjke ljudskog društva. Krenula sam da kucam u četu mojoj odabranoj porodici - prijatelju i prijateljici koje znam od osnovne škole. Svo troje smo prilično privrženi svojim porodicama ali su nas te iste porodice, svakog na drugačiji način, pošteno olupale tokom formativnih godina. I baš to nas vezuje jače od bilo koje krvne veze. Postali smo porodica za oporavljanje od porodice, grupa podrške za život u kojoj delimo opservacije, saznanja i iskustva.Podelila sam sa njima, kao što sad delim sa vama, misao koju mi je donela veliko oslobođenje – ne postoje srećne porodice. Postoje samo marketinške kampanje koje će nam na osnovu tog nedostižnog mita zauvek prodavati raznorazne stvari, za koje ćemo morati da radimo zapostavljajući upravo one zbog kojih radimo. Ne postoje srećne porodice, niti je išta na ovom svetu, a pogotovu ne u ovoj zemlji, napravljeno tako da se one realno ostvare.Postoje i oduvek će postojati samo grupe ljudi koji sarađuju da bi se prehranili, sačuvali od prirodnih nepogoda i zaštitili od napada neprijatelja pa čak i kad oni dolaze iz unutra. Sve preko što se dobije, zapravo je bonus koji nikom nije obećan. Međusobna ljubav je blagodat za one retke koji znaju da je pruže i prime. Zato se oni, koji sve to ostvare za svog života, možda i zaista mogu smatrati srećnima.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram