Sutra je u svetu zapadnog hrišćanstva praznik, proslava rođenja Isusa Hrista. Za tačno petnaest dana slavićemo i mi pravoslavci isti događaj. Čudno je to sa religijom, kako je svako uzima i prilagođava sebi i svojim potrebama. Prilagođavamo je okolnostima u kojima živimo, odnosno epohi koja nam je zapala kada su se delile karte ili izvlačio nekakav loto bubanj sa vekovima, tako nekako ja to zamišljam. Hej, skupino duša (zvuk bubnja), vaša epoha, vaša epoha, vaša epoha jeeeee - DVADESETI vek, što znači: moraćete da živite sa činjenicom da su se desili koncentracioni logori, Hirošima i Nagasaki udišući nakon toga vazduh hladnog rata. Ko ne želi da svedoči taj horor, neka stane u red za dvadeset i prvi vek, tu tek spremamo specijal epohu...

Zašto ovo spominjem? Moj deka-teča Novica je izvukao lopticu dvadeseti vek, koja je, pre njegove smrti, tek malko tapnula na početak sledećeg. Shodno tome, obožavao je da mog brata, sestru i mene raskrštava svojim ateizmom i svojom, za jako siromašno seljače sasvim logičnom, religijom – komunizmom. Jedan od glavnih argumenata mu je bio sledeći: „To hrišćanstvo što vas roditelji truju, to vam je sasvim jedna prevaziđena budalaština, ljudska slabost. I evo, recite vi meni kako to ima smisla, hajde objasnite mi, da ne ulazimo sad u to što je bezgrešno začeće nemoguće… Biološki nemoguće! Objasnite mi zašto svi slikaju majku i bebu Isusa koja se tek kao rodila tako da on izgleda kao da ima makar tri ili četiri godine? Hajde, objasnite mi!“

Tako je govorio. Mi smo ćutali kod telad, a onda je baka-tetka Rajna uskakala da viče na njega i da nas sve tera da jedemo. Sad shvatam naravno, da je moj deka-teča tu priču sa verom shvatao poprilično bukvalno i banalano.

Za mene, danas, priča o rođenju Isusa Hrista je priča o čistoti jačoj od najgore tame. O tajni rođenja i veličini ženskog srca, o ljubavi i milosti za ovo mučeno čovečanstvo, i pre svega o veri i nadi. Jer pazite sad, ovo je moja milenijalska (y) verzija… Ako uzmemo jevanđelje po Mateju i dodatno konsultujemo Vikipediju, vidimo da je Anđeo posetio Mariju (Blagovesti) dok je bila verena za Josifa. To je značilo u suštini, da se godinu dana iskušava njena nevinost jer se po tadašnjim običajima, žena useljavala kod muža tek nakon godinu dana, tj. kada „sazri“. Nemam komentar na ovo, objašnjavam mom mozgu da je sve to prosto bilo u eri pre nove ere i da ni ne pokušavam da razumem. Elem, nakon što joj Anđeo kaže da se ne boji bezgrešnog začeća i da veruje da je odabrana od Boga i da će sve biti po promisli njegovoj, iako je devica Marija svesna kako će to izgledati racionalnom umu i šta sve može da joj se desi, šta ona Boginja Bogorodica radi? Ona kaže – „Evo sluškinje Gospodnje – neka mi bude po riječi tvojoj!“

Vau kakva hrabrost, kakav stoicizam, kakva vera! Žena se na kraju krajeva porodila u štali!!! I ja sad tako, kad uzmem da po ovom, meni od Boga datom trenutku, tumačim ovu priču, ja se mislim kako svu tu hrabrost imaju moje drugarice majke koje u ovom i ovakvom svetu donose na svet i podižu decu. Odgajaju ih u nežnosti i za dobrotu. Uprkos svemu što ih čeka kad odrastu. Hrabre neke Marije i Josifi, ili možda samo Marije, ili Marije razvedene od Josifa, ili samo Josifi, sve su opcije legitimne.

Međutim, isto tako, poprilično sam uverena da ovom pričom niko ne sme da tera žene da rađaju. Da je to jednako banalno i pogrešno tumačenje Biblijskih događaja poput onog od mog deka-teče. Jer svako uvek ima svoje mesto u priči, zar ne? Zašto država i crkva ne budu dva od ona tri mudraca i ne usresrede se na to da omoguće bolje uslove u zemlji za majke i decu? A ne da se i dalje žene porađaju u bolnicama nalik štalama i da strepe za svoja porodiljska primanja. A ovaj treći mudrac, možda da bude zajednica oko njih?

Meni je na primer sasvim okej da budem večita kuma i večita tetka. Da budem deo te zajednice koja će da podržava. Mene kad pitaju kada ću decu, ja kažem da već imam decu, imam sestričinu i ćerku jednog od najboljih drugova, i sina od jedne iz mog pozorišnog plemena i ćerku jedne sa kojom se razumem pogledom i Bože zdravlja još jedno mi je dete na putu. I ko zna još koliko njih. I svima se beskrajno radujem. Ali ja ću sama da pronađem svoje mesto u priči i čekaću svog Anđela i on će mi reći šta je meni dato. To ne mogu da urade ni država ni crkva. Žao mi je zbog svih koji moje tekstove ovog tipa shvataju kao svetogrđe i huljenje. Nije tako, iz ljubavi nastaju.

Samo ono što nikako ne mogu i neću da prihvatim je taj užasan pritisak okoline. Svo to – moraš ovako ili moraš onako. Ne mora ništa. „Mora“ samo po volji Božijoj. Jer prisetite se, da Marija nije rekla „Evo sluškinje Gospodnje – neka mi bude po riječi tvojoj!“ već da je rekla, „jao kuku, ne mogu Anđele, znaš li šta će reći narod? Znaš li koja me srdžba čeka?“, zapitajmo se da li bi uopšte, na sutrašnji dan, odnosno na 14 dana od njega, ima li šta i koga da slavimo?