Ovaj trenutak kroz koji trenutno svi prolazimo, u filmskoj strukturi priče, odnosno u mitskom putu heroja, zove se „the darkest hour“ (najmračniji sat) ili kako smo u dramaturgiji to preveli – momenat potpunog očajanja. To je onaj trenutak u kome je heroj, odnosno heroina, kako i samo ime kaže, na ivici da digne ruke od svega. U našoj srpskoj verziji u glavi im se vrti pesma „Dotak’o sam dno života“, ide u krug i ne može se zaustaviti. Na filmu, heroina ili heroj, leži ošamućen u magnovenju dok je ceo svet bukvalno na ivici propasti, i sve zavisi od toga da li će on ustati na noge i ubiti zlikovca u odlučujućem trenutku.

E sad, okej, mi nismo na filmu ali meni se već danima vrti u glavi kako svi kolektivno proživljavamo ovaj dug, jako dug najmračniji sat. U magnovenju smo i kao junakinjama i junacima na platnu, vrte nam se fleš bekovi iz prošlosti, mudre reči koje smo čuli negde na našem životnom putu, i borimo se svim snagama da se iskobeljamo iz tog mraka. Zato nemojte da se čudite ako ovih dana imate strašne probleme da uopšte saberete misli. Ako, na primer, tri puta izlazite i vraćate se u kuću jer ste zaboravili nešto važno, poput novčanika, maske ili leka za smirenje. U svima nama je razdor ogromnih razmera, strašno nas plaši sve što se oko nas dešava ali se jako koncentrišemo da u ovoj realnosti, u ovom gustom mraku oko nas, ipak zadržimo neke obrise prepoznatljivog života. Da se uhvatimo za smisao. Da na neki način stanemo na noge. I znam, nije ni malo lako, jer ovo je taj najmračniji sat za koji ne znamo koliko će da traje ali je važno izdržati ga.

Sad je potrebno izvući nadu iz nekog najneočekivanijeg kutka uma, napraviti taj neverovatni duševni manevar. Kao onda kad junak pronađe poslednje zrno snage, da u borbi sa zlikovcem, sa sve ranjenom rukom, izvede taj još jedan dodatni odlučujući udarac, baš kada je zlikovac pomislio da ga je zadavio.

Kako to u praksi, u našim životima izgleda? Pre neki dan uočavam da se na ulaznom staklu zgrade više ne nalazi samo jedna, već dve umrlice. Sa druge strane, u hodnicima zgrade dešava se potpuni „lajt šou“. Komšija, mlađi čovek, koji je od nedavno preuzeo odgovornost predsednika zgrade, sa nekoliko porodica sa decom okitio je hodnike od glave do pete. Svaki gelender, svaku bravu. U trenutku kada ulazim unutra, on drži marker u ruci i redom popravlja brojeve na poštanskim sandučićima, a ima ih preko pedeset. Kako ja to vidim, ovo je njegov duševni manevar u trenutku najmračnijeg sata. Ovo je ono što mu je potrebno da se ne bi predao mraku i da bi njegova deca imala osećaj da su kakvi takvi praznici, iako će ga isto tako verovatno pitati kakva su to dva crno uokvirena papira zalepljena na staklu.

U malo široj slici, to su sve ove humanitarne akcije koje se konstantno održavaju za bolesnu decu i ljude ugroženog socijalnog statusa, dok tama oko nas divlja. Mrak je tu ali tu je i solidarnost. I to je isto još jedan deo filmske strukture najmračnijeg sata. Da bi junakinja, nakon što zada odlučujući udarac zlikovcu, ipak uspela da izdrži do kraja, u pomoć joj neočekivano stižu prijatelji. Oni, na koje je u magnovenju najmračnijeg sata zaboravila, sa kojima nije znala šta se dešava, za koje nije znala ni da li su prepoznali njenu borbu kao važnu.

U praksi, to je ovaj deo kada šaljemo jedni drugima poruke podrške i bodrenja po zajedničkim vajber grupama, kada uprkos svemu, svako od nas učini i to nešto malo za drugog, kada podržavamo jedni druge da budemo nežni prema sebi.

I ovaj tekst, moja je poruka podrške svima vama. Ovo je moj duševni manevar. Ovo je jedino što trenutno umem da uradim. Ni jedna naša borba na ovim duševnim i nevidljivim frontovima nije nevažna i uzaludna. Naprotiv, smatram je odlučujućom. Zato izdržavajte dragi moji, odolevajte i nadajte se sa mnom da će se, ovaj put ipak, stvari završiti kao u holivudskom filmu.