Maradona je, kao i mnogi veliki ljudi, živeo nekoliko života u jednom. Halapljivo, želeo je sve i život mu je dao sve. Zajedno sa cenom koja kad tad mora da se plati. Pa opet, Dijegu Maradoni nisu potrebne naše suze. Njegov život bio je umetničko delo koje se srećom prelilo i na filmsko platno pa osim genijalnih golova i filmska umetnost, zapravo cela pop kultura, obogaćena je njegovim postojanjem. Dijego Maradona bio je poklon njegovim savremenicima i morali smo znati da takav veličanstven, neće trajati zauvek. Pa ipak, Dijego je taj koji se smejao do kraja, a mi sad biramo da ga oplakujemo.
Umesto da ga slavimo. I dobro, slavimo ga, na društvenim mrežama trenutno je festival Dijega Maradone. Ali možemo da ga slavimo živeći. Nismo svi veliki, u šta često sumnjam jer je hrabrost stvar izbora, pa ipak ni to nas ne sprečava da volimo život makar stoti deo kao on. Ne samo što smo kukavice, mi kao da konstantno biramo da se okrećemo smrti. Fetišiziramo je. Od nje pravimo tako velike vesti i događaje da ona postaje dominantna figura, jedan trenutak koji natkriljuje godine i godine borbe. Ako uzmemo u obzir i masovnu sahranu patrijarha Irineja, poklanjamo joj se, hrlimo ka njoj, trčimo joj u susret i druge vučemo za sobom.
Nadam se da grešim, ali na ovim prostorima uvek je postojala ta fetišizacija smrti. Da li zbog toga što je toliko česta pojava da smo morali da je ugradimo u naše živote, ne znam. Ipak, ono što nismo znali je da ako je ugradimo kako ne treba, površno, idolopoklonički i u strahu, ona će obojiti naše živote umesto da život, kao što je slučaj sa Dijegom, oboji našu sasvim beznačajnu smrt.
Da, u Uskršnjem troparu piše „Smrt smrću pobedi“ ali mislim da smo taj deo previše bukvalno shvatili. Verom, onom pravom verom koja hrani našu borbu, smrt se pobeđuje. I ljubavlju. Prema bližnjima, prema životu. Ljubavlju koja je toliko snažna da nam koncept večnosti odjednom postaje bliži nego pre. U ljubavi smo večni, ne u smrti. Smrt je samo trenutak nakon koga ne znamo šta dolazi posle pa u njega ugrađujemo razna značenja. Ali smrt je samo smrt. Ono što nas tera da shvatimo da uvek postoji nešto veće od nas. Čak iako smo Maradona. Ali da isto tako, kao i Maradona treba da znamo da u toj široj slici, svaki naš korak vredi. Svako naše driblanje i svaka naša borba.
Zato mi nije jasno, zašto smo išli da se poklanjamo smrti dok se toliko naših lekara danonoćno bori protiv te iste smrti. Dok su nam prijatelji na respiratorima, dok se cela zemlja doniranjem bori za živote dece. Zašto smo se poklonili smrti i kad planiramo da se jednako snažno okrenemo životu. Da ga postavimo na tron, da ljubimo svaki deo njegove borbe, da volimo i borimo se za tu ljubav, jednu koja nam obezbeđuje večnost? Smrt se pobeđuje životom a ovih dana izgleda kao da je Dijego Maradona jedini koji je to razumeo.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare