Sara Radojković: Nije nova realnost nego staro siromaštvo

Pre nekoliko dana bila sam na kontrolnom pregledu u privatnoj zdravstvenoj ustanovi, jer nemam rešeno pitanje zdravstvenog osiguranja. Nakon kontrole koja pokazuje da mi je stanje bolje ali ne i do kraja izlečeno, doktorka je predložila da dođem na još jednu kontrolu, da ona potvrdi da su mi rezltati krvi u potpunosti čisti i da infekcije više nema uz prepisano ispijanje antibiotika do kraja. Doktorka je naravno u skafanderu sa maskom i rukavicama koje svako malo fajta alkoholom. Samo joj šiškice vire iz skafandera, i lepo našminkane oči. Vrlo je prijatna, imate osećaj da vas sluša.Pitala sam je ako mi ne bude gore da li moram da dođem i na tu treću kontrolu. Malo se zbunila za trenutak. Objasnila mi je još jednom da ne bi bilo loše ponovo videti krv i zaokružiti tu priču. Usput mi je rekla i da naravno mogu da ostavim poruku, ako se nešto promeni (kako lepa neutralna reč), kao da je krenula nešto da me smiruje. Videvši da je bunim, morala sam da joj kažem, da iako sam zadovoljna perfektnom uslugom, brzinom i sistematičnošću, u suštini, nemam pare za tu poslednju kontrolu, tako da bih prištedela ako neće ništa strašno da se desi. Doktorka je rekla da je i to naravno sasvim razumljivo, da uradim kako procenim da je najbolje. I tako smo se rastale. Znači, ponovna kontrola realno tek ako bude ne daj Bože, do tad vojnički trpam sve u sebe i hrabrim svoj organizam da se bori, motivišući ga ne baš blistavim materijalnim stanjem. Što sam se počastila ove godine, počastila sam se, više novca za tu zezanciju nemam.To što sam rekla toj doktorki danas, iskreno kako stoje stvari, to je moja druga mala pobeda od tog dana. Jer se ljudi strašno stide kada nemaju.Moji prijatelji mi često govore da moram da prestanem da razmišljam kao da sam sirotinja, zato što ću onda uvek to i ostati. Odmila me zovu kloške. Neki veruju da je to čak i moj izbor, da mi se sviđa, da kad bih htela da se uozbiljim (dakle, manem se umetnosti i ispravljanja socijalnih krivih Drini), da bi moj životni standard mogao da bude viši. Ne znam, možda je sve to tačno. Možda mi je sasvim udobno ovde gde jesam, jer naravno uvek sam svesna onih koji nemaju mnogo više od mene, tako da se intimno smatram čak i vrlo bogatom.Ipak, uvek ću smatrati da su siromaštvo i strah od siromaštva najveći tabui 21. veka, da je strašno izgovoriti to – nemam, zato što, u suštini jeste. U odnosu na to koliko i za šta nemaš u toliko ume da zaboli. I to je naša najrealnija borba ove zemlje. Ja nam skidam kapu za sve te male pobede, za svaki dinar koji smo krvavo uneli u kuću bilo kakvim radom. Skidam nam kape i kada uspemo više i kada uspemo u tome manje. Pogotovu sad u ovoj, kako je zovu, novoj realnosti.Ali suštinski, za ljude koji nemaju, koji stvarno nemaju, ne postoji nova i stara realnost. Postoji samo realnost. Svakodnevni „hustle“ i guranje od danas do sutra. Tako da bih u stvari rekla da se ta najrealnija realnost nikada ovde nije ni menjala. Nekima ova sada-realnost nije nova realnost, već je samo ta jedina konstantna realnost preživljavanja. Nove su jedino dodatne prepreke ka tom jednostavnom cilju – preživeti. I dok se problem socijalne nejednakosti ne reši, zapitajmo se – ne živimo li samo drugačije varijacije jedne iste realnosti, realnosti onih koji su gore i onih koji su dole? Kad to ne bude tako, e tada ćemo stvarno imati – novu realnost. Ovako živimo ono isto još od početka istorije.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram