Često osećam da ovu generaciju kojoj pripadam treba preimenovati u generaciju zipovanog života. Generaciju prerano ostarelih. Iako delujemo kao beskrajno nespremni za surovosti sveta i još razmaženiji, mislim da smo samo uhvaćeni u čudnom raskoraku između jednostavnijih vremena kojih se dobro sećamo i strašno velikog pritiska da uhvatimo korak sa novim nasilnim trendovima instant sreće i uspeha. Zato smo se zipovali. Sabili smo naše živote u svoja četiri zida, u preživljavanje između gledanja serija, u posete roditeljima, a zatim oporavljanja od tih poseta sve dok ne budemo ponovo okej za još jednu turu. I tako u krug.
Na sve to, tela su nam postala stara. Većina mojih prijatelja ima zdravstvene probleme za koje im stručnjaci često govore – kičma, želudac, nervi, krvna slika (razne su varijacije od slučaja do slučaja), kod tebe je kao kod osobe od šezdeset godina. Okoštali smo od sedenja, ušinuti smo od overthinking-a ( ili fomo-a; svih tih psiholoških stanja za koja u srpskom jeziku ne postoji ni odgovarajuća reč), skvrčeni smo i zgrčeni smo od stresa koji nam ulazi u svakodnevicu sa svih mreža na koje smo prikačeni. I što je najveći problem od svega, zaboravljamo i zapostavljamo svoja tela. Zaboravljamo da mi jesmo (i) telo.
Ova pandemija je, kao i sa svime što ne stoji na zdravim nogama, samo još pogoršala zatečeno stanje. Još više nas je izolovala, još više nas je zabila između zidova i ekrana, još više je stresa zipovala i ugurala nam u usta zajedno sa suplementima koje pijemo radi imuniteta. Tela žele da nas služe, ali tela su iscrpljena i zanemarena. Tela nam u stvari nisu bolesna, ona nas samo konstantno upozoravaju da prestanemo da ih ignorišemo jer više neće izdržati. Trošimo ih, kao što se sve na ovom svetu troši – sa pogrešnom pretpostavkom da su resursi neiscrpni.
Ja se ovih dana umorim od malo duže šetnje. To je posledica („običnog“) virusnog razboljevanja kojoj su prethodile nedelje neprekidnog rada i ishrane zasnovane na kofeinsko-šećernom dopingu. Nakon toga je usledio pad u krevet praćen jako emotivno-turbulentnim periodom zbog kog sam jela tek toliko da ne kolabiram. I onda sam jednostavno morala da stanem. Da povučem ručnu pre nego što se ovo vozilo surva niz provaliju. Došla sam jako blizu litice ali sam je barem postala svesna pre nego što je zadnji točak spao ka ambisu.
Sa velikim naporom pišem ovu dvadesetu kolumnu ove i ovakve dve hiljade i dvadesete godine. Ni moj mozak ni moje emotivno biće ne mogu više iz svog ovog haosa da izvlače nekakav smisao, vedriju stranu, širu sliku i perspektivu nad perspektivama. Potrebno mi je gašenje, procesor je pregrejan, memorija je puna, računar koči i pri najjednostavnijim matematičkim zahtevima. Telo me zove da mu se vratim da ne bi ono otišlo od mene.
Zato nam za Novu godinu svima želim jedan restart. Svima nam želim da se dobro, dobro naspavamo. Da odspavamo malo i za sve medicinske radnike i radnice koji to neće moći, heroje i heroine koje nikad ne čujemo da se žale.
Želim nam da pojedemo nešto zdravo. Da skupimo to malo para i uplatimo sebi nekakve vežbe ili skinemo barem aplikacije koje će nas terati da vežbamo. Želim nam svima što brže vakcinu da nam odzipuje ove skučene živote. Da se fajlovi još jednom postave u lep pregledan niz. Želim nam da kažemo – NE, NE tome da nas drugi troše kao da smo bezgranično obnovljiv resurs na kome će profitirati. Iako znam koliko je baš to NE, ono što često sebi ne možemo priuštiti. U tom slučaju nam želim da izdržimo do prve sledeće prilike kada ćemo sebi moći da priuštimo tu oslobađajuću mogućnost, to osnovno ljudsko pravo koje je na žalost postalo privilegija, a zove se praktikovanje ljudske slobode.
Hvala svima na čitanju i komentarima. Zaista sam zahvalna, ali moram sad malo da odmorim. Telo me zove sebi. Čitamo se sledeće godine nakon kraće pauze.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare