Sara Radojković: Za ovu Novu godinu želim nam tugu na trgu

Kolumne 19. nov. 202008:54 > 08:55
Podeli:
Sara Radojković Foto: Dejana Batalović

„Ti imaš to nešto naprslo u sebi“, rekao mi je jedan stariji čovek gledajući me direktno u oči. Objašnjavao mi je zašto je odabrao baš mene za neki njegov projekat. Rekao mi je da nosim u sebi tugu koja mi omogućuje da se bavim umetnošću. „Pravom umetnošću“, mislim da je tako rekao.

Narcis kakav jeste, svoju pedagošku praksu gradio je (možda još uvek gradi) na uverenju da on nosi ključ za bravu svačije duše, da ima moć da u nju zađe i da ako neko želi da se bavi dramskom umetnošću, poput mene, on mora biti slomljen, dakle, on će ga slomiti. Drugačije rečeno, maltretirao je decu u srednjoj školi rovareći po njihovim ranama, verujući da od njih pravi buduće velike umetnike. Da ironija bude veća, on sam, umetnik je jedino u očima te izmrcvarene dece od kojih su mnogi sada ljudi. Mene nije slomio. Nije bilo potrebe. Bila sam nešto starija od njegovih tadašnjih đaka i iako sam već patila od depresije koju tada nisam tako nazivala niti se od nje lečila, znala sam da umetnost ne mora izvirati iz rane. Može, ali ne mora. Takva umetnost je često veličanstvena ali kada je takva ona zauzvrat jede svoju decu. Da, umetnost mora proizaći iz dubokog saosećanja i transformativne moći razgradnje i nadgradnje, ali umetnost kao i ljubav, ne sme da nas muči da bi bila prava. Ona nas pročišćava, ona nas zove da odemo duboko u sebe, ali ako mene pitate, ona nas na tom putu voli.

Uspešno se lečim od depresije već nekoliko godina. Moja je rana sigurna, previjena, tretirana. Ali bilo je momenata kada sam se pitala da li lekovi utiču na moju kreaciju. Da li manje osećam od kada ih uzimam pa shodno tome i da li sam manje živa? I dalje sam duboko u sebi znala da čovek sa početka priče nije u pravu, ali ova godina donela je toliko iskušenja i meni prosto nije bilo jasno kako sam ja i dalje tako stamena. A onda sam jutros ridala u bioskopskoj sali i to mi je obeležilo čitav dan. Teška tuga konačno mi je ušla u grudi i podsetila me da je rana još uvek tu.

Otvorila sam vrata toj tugi, jer postoje i one tuge koje leče. Postoje i one tuge koje su previše velike da bi bilo gde otišle, postoje tuge koje nas izmene, sa kojima postanemo jedno. Postoje tuge iz kojih izrastemo i tuge sa kojima srastemo. I svaku od njih treba voleti na svoj način. Jer mi smo njeni i ona je naša. Kada joj se opiremo jača, kada joj se prepustimo, ukoliko nam ne oduzme dah,
njeni talasi nose do novih obala.

Zato mislim da je jako važno da sada, kada se ova paklena godina završava otvorimo vrata svoj tugi koju nam je donela. Više od korone, plaši me pomisao na to da se nakon svega što se desilo ništa
neće promeniti. Da smo patili i umirali uzalud. Da nismo primili poslato upozorenje. Da nam je bes jači od tuge, a dok god je to tako nećemo moći da se pročistimo. Da se zalečimo. Ili barem naučimo
da živimo sa tim.

Od ovih slava, koje nadam se, slavimo na najintimnije moguće načine (brat i ja smo samo okrenuli kolač u crkvi sa sve prskanjem asepsola neposredno pre) pa sve do Nove godine koja nam se već
prikrala iza leđa, sva je prilika da će proslave proći tiho. Možda i neće, ali ovog puta sam ja ta koja nam želim da budemo tužni.

Želim nam malo zdrave tuge. Da proleti našim bićem i pročisti nas od svega što se od ove godine nepozvano i mračno zadržalo u nama. Želim nam da se osvrnemo iza sebe i uzmemo sve naše pobede, ali da pre svega i našu tugu ugradimo u njih jer su deo jednog istog iskustva. Treba ugraditi tugu u svaku krunu pa i ovu kojom nas je krunisala Korona, jer je kao dragulj i opomena, treba je pamtiti da bismo bili bolji. Neke tuge su tu da ostanu, neka ovu pustimo u nas tako da iz
nje izrastemo.

Komentari

Vaš komentar