Citat po sećanju: "Vlast udara na mafiju jer ne trpi konkurenciju". Čini mi se da je autor ove rečenice imao problema sa istražnim organima u nama susednoj državi, pa ne bih da je ponavljam. Ali parafraziraću dosetku koja kruži društvenim mrežama - Vučić će obeležiti udar na mafiju skromno, u krugu stranke.
Najveća mafija u Srbiji nisu navijačke grupe, ni narko klanovi već bele kragne. To su oni što nose skupa odela, a misle u procentima, što vole Srbiju a novac iznose u inostranstvo, što potpisuju ugovore i pre večere s kriminalcima slikaju se za dnevnik.
Iskustvo nas uči da ne verujemo u najave obračuna vlasti sa kriminalom. Bio bi to klasičan suicid. Ko ne veruje neka ugugla dva naslova – „Mafija srasla s državom“ i „Mafija ima državu“, i videće da je to jedan organizam. Takav obračun je neizvodljiv, to vam je kao da neko buši gume da bi brže vozio.
Povezane vesti:
Kad god vi kažete „rat mafiji“, to odjekuje kao „ne dam mafiju“. Kad govorite ko su mafijaši, kao da mašete ogledalima. Pogledajte pažljivo te odraze, možda vam se lica učine poznata. Nemojte sebe proglašavati borcima protiv mafije, ćutite i borite se a kad stignu rezultati, mi građani ćemo reći svoje.
Ajmo ovako – jurite dilere, reketaše, huligane i razbojnike svaki dan, to vam je posao. Hapsite, kažnjavajte, ne morate ići u lov s kamerama, samo nas obavestite kad nekoga od tih pošaljete na dugogodišnju robiju. Za to vas plaćamo.
Ajmo dalje. Paralelno sa jurnjavom kriminalaca pokažite da se menjate, zavrnite svaku ruku koja viri iz državnog ćupa. Za početak to ne mora biti udar na grupu koja izvlači pare iz Telekoma. Krenite od najmanjeg slučaja, na primer od kupovine šest palmi za kalemegdanski park.
Objavite koliko je to koštalo, koliko su plaćene sadnice, koliko transport. Ko je uvoznik, pokažite ugovore i anekse. Samo nemojte reći da je to poslovna tajna, da španski rasadnik i špediter nisu saglasni. Nemojte nas zamajavati, ne pitamo za uvoz dronova i migova. Nema tu tajni, moj drug Miko šumar zna napamet cenu svake biljke, a ima više od hiljadu vrsta u rasadniku.
Proteklo je mesec dana od kako Nova.rs čeka odgovor od direktora Zelenila Beograd na najjednostavnije pitanje – koliko je građane koštalo tih šest palmi na Kalemegdanu. Nema odgovora, ćuti Zelenilo, ćuti zamenik gradonačelnika, ćuti i onaj nesrećni doktor. Odgovorite makar zbog onih koji su za vas glasali.
Čemu tišina ako je sve čisto. Za odgovor vam ne treba nikakav napor, nijedno rotaciono svetlo, nijedan ispaljeni metak, nijedna zaseda, ništa od onoga što treba za hvatanje nekog mafijaša.
Dovoljno je da Vučić pozove Vesića, Vesić Stanojevića, valjda se tako preziva taj što je kupovao palme, i za pola sata ugovor je na stolu kod predsednika. I predsednik objavi. Tačka, nema više sumnji, koštalo je toliko i toliko. Knjižimo plus predsedniku.
Slutim da nas je svaka palma koštala minimum pet hiljada evra. Ne isplati se raditi za manje. Ako je manje platiću doračak u Maderi za svu trojicu. Šta je, nisu gospoda pri apetitu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare