Piše Milenko Vasović: Badnje veče na Hilandaru

Kolumne 06. jan. 202119:20 > 19:4226 komentara
Podeli:
Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Prvo moje iskustvo sa crkvom i sveštenstvom bilo je traumatično. Nisam ni krenuo u prvi razred, a otac me povede kod popa, da mi pop odseče jezik - ako lažem. Takve su se suptilne metode u to vreme koristile. Još nije bilo naprednjaka ni "njihovog" poligrafa.

Bile su nestale neke pare iz kredenca, štekovane za namensku, prazničnu kupovinu. Roditelji posumnjaju u mene, da nisam možda dao nekome, pocepo, izgubio… Očigledno da još nismo bili izgradili poverenje i odluče da me testiraju preko „crkvenog detektora“. Ako lažem pop će mi, tvrdili su, učiniti pomenutu amputaciju.

Kopkalo me kako to pop nepogrešivo zna, ali radovao sam se – reći ću istinu, spasiću se. Krenemo ka crkvi i, baš na kapiji od avlije, naletesmo na babu Dragosavu. Sve joj otac potanko ispriča… Kaže baba: „Vraćaj djete u kuću, ja sam uzela pare“.

Mnogo kasnije otac Vasilije mi je priznao da me ne bi ni odveo u crkvu, samo je hteo da vidi kako reagujem na mogućnost da se utvrdi da li lažem. Možda sam od tog simuliranog puta postao istinoljubiv, možda sam postao bolji, ne znam, ali me i danas drži taj osećaj da sveštenici znaju ko je lažov.

Ne bih vam ovo pričao da me moji najbliži ne pitaju što Vučić večeras ide na Hilandar. Odgovaram da ne znam, da i mene interesuje da li će se vratiti s jezikom ili bez. Bila bi to tragedija da čovek ostane bez najvažnijeg organa, u njegovom slučaju. On tim organom vlada. Dobro ima malo i sile i novca, ali nećemo o tome u ove dane.

Njegov put je na neki način i rizik. I za domaćine i za gosta. Verujem da su monasi od čvrstog materijala i da se neće upecati na naprednjačku udicu. Da će odbaciti taj mamac i sačuvati se od „učlanjenja“ u stranku. Baš kao što su onomad otćutali na Miloševićevo „zdravo drugovi kaluđeri“. Kako je i zaslužio.

Ako sam dobro razumeo, Vučić nije poveo ministra policije, proverenog stručnjaka za potpaljivanje. Nije poneo ni Dodikovu ikonu, ni Dačićevo koferče. A nije poveo ni Malog ni Vesića, tako da neće biti prepisivanja, ni noćnog rušenja. Neće im Vesić menjati kaldrmu, ni kititi jelku, ni praviti žičaru… Možda bi im uvalio neku fontanu, naravno bez provizije.

Zove kum Milan, vernik, pita me za komentar predsednikovog puta. Odgovorim da je dobro što je otišao, moći će da tihuje, da se odmori, da se suoči sam sa sobom. I mi da se odmorimo. Dodajem da će se sigurno vratiti bolji, jer gori ne može. Ali kum namazan, kaže – ne može bolji, niti bolji postoji. Ovo je najbolje, ikad viđeno, u najboljem slučaju može da dođe isti.

Hilandar nije obično mesto, ume da preobrati. Ko pije vodu sa Savinog bunara, ko klekne pred ikonom Bogorodice Trojeručice… Može da nam oprosti što nas je vređao, što je vikao na nas, što ne znamo koliko košta Stefan Nemanja. Što su nam najskuplji kilometri puteva, što nas drži u neznanju i mraku.

Može da nam oprosti što verujemo u laži i što bežimo iz Srbije glavom bez obzira. I roditelji će mu oprostiti što ih je vukao kroz blato. To je za njihovo dobro. Samo nek se uporno i dugo moli sedam dana, puta 52 nedelje puta osam godina. Toliko je naše zagađenje. A za molitvu nije ni potreban jezik.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar