Maja Uzelac Foto:privatna arhiva Sonja Leković

Izvinite, možda sam ja nešto pogrešno shvatila, ali moram da pitam:

Kako smo se zatekli u situaciji gde smo mahnito zahvalni za vazduh?

I srećni što nam je opet malo kao možda donekle dozvoljeno disanje?

(čega tačno zapravo, bolje da ne razmišljamo)

Jer

Ovih dana prećutno je ukinuta obaveza harasiranja ljudi koji se zaborave pa nogom kroče u maxi nezabrađeni. Niko se doduše još uvek nije usudio da sa vrata svog objekta skloni znak maske, svuda je još uvek većina zaposlenih zamaskirana (dok od Zoroa još uvek ni traga). Ali!

– Poneko, ponegde,

i nije.

I tako onaj ko uđe u prodavnicu/apoteku/prevoz – poneko, ponegde – sretne pogledom taj prizor, pa se odvaži, te hrabro napreduje bržim korakom dalje, prosto ničim pokriven preko lica.

Kakva smelost!

O, nije to tek tako!

Kad sam prvi put, u ponedeljak ujutru, za kasom videla ženu bez maske, došlo mi da skočim da je izljubim.

Tako da:

Okej, možda ne možemo nigde iz svoje zemlje, jer nafta košta milion, a avio karte duplo više nego pre korone, kad smo ih već jedva kupovali.

Možda se ionako tek 2 posto ljudi odvaži da poveruje da će ih igde pustiti. Bez pisiara, antigenskog? SAMO sa serfitikatom? – Ma nemoguće.

Možda dišemo najgori vazduh na svetu.

Možda se plašimo za živote svoje dece jer planetarna paranoja na koju sad još i rat.

Možda plačemo za tuđom decom koju upravo ubijaju.

Možda urlamo na glas kad treba drugi narod u komadu da tretiramo kao stoku – mi, koji smo isto tako bili tretirani decenijama.

Možda imamo izbore na kojima kako nešto da se promeni kad opozicija šalje 12 kandidata.

Ali,

Barem –

Smemo opet da dišemo!

(Dokle ćemo, ne znamo – s akcentom na a, kao kod Đekne).

Naša deca, u školama, a neka od njih ni ne znaju za drugo – sada smeju da vide svoje drugare.

Celo lice, ne samo oči!

Eto to je situacija.

Nismo li privilegovani?

Pa

Hvala vam,

neizmerno.

.

A sad

Kada opet osetimo tu lepotu

Hoćemo li prvom sledećom prilikom ponovo

Na zvuk zviždaljke pod maske?

Fun facts: još negde u maju 2020. čitala sam rezultate istraživanja nasumično pokupljenih maski – tri četvrtine su bile zaražene već nekakvom streptokokom.

Količinu nerazgradivih maski, posle dve godine od eko trenutka koji je već bio kritičan za planetu, bolje je ne pominjati.

Pa je i ne pominju.

(a ona je međutim i dalje: 3,7 BILIONA maski dnevno u svetu

Ili 4 miliona TONA plastičnog otpada dnevno.)

Baj d vej, mikroplastika je ovih dana prvi put pronađena u ljudskoj krvi. „Uticaj na ljudsko zdravlje je još nepoznat“, ali „istraživači su zabrinuti, jer mikroplastika uzrokuje oštećenje ljudskih ćelija u laboratoriji“ itd…, izveštava Gardijan, a prenosi Danas.

– Hvala na podacima, Majo.

Molim, nema problema.

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Tagovi

Komentari

Svi komentari (0)