Piše Ivan Mrđen: „Ozbiljna dijagnoza“

Pokušao sam, doduše, da baš te najveće račune plaćam elektronski, a onda se moja banka, da ih baš ne reklamiram, krajem prošle godine dosetila i počela da naplaćuje čak pet odsto „uslugu podele transakcije na rate“. Što me opet vratilo u redove pred šalterima, koji su najveći prvi dan po isplati penzija i poslednjeg dana do kad se uplatom ostvaruje neki dodatni popust...

Obično se ne mešam u razgovore dokonih ispisnika koji baš u takvim prilikama osete potrebu da na nešto ukažu ili, što je još gore - „objasne“. Nisam to učinio ni juče dok sam u reonskoj ekspozituri „Infostana“ čekao da se na displeju pojavi moj broj iz automata, čija je jedina svrha da se na ovoj strani tačno zna ko je iza koga...

Istina, hteo sam da odustanem i od uzimanja tog papirića i od plaćanja ne baš malog računa (još su zimski meseci, a nama obračunavaju grejanje po „utrošku“), ali mi komšinica najbliža ulazu u poverenju rekla da ne brinem, jer „danas ide brzo, radi ona normalna“... Na to je usledio čitav niz komentara na račun „one druge“, koja kuca sporo, sve nešto proverava, dugo broji novac, sporo vraća kusur i povrh svega svaki čas ide na pauzu...

Tako sam čuo i sintagmu „ozbiljna dijagnoza“, koju navodno ima ta nesretna službenica ovog javnog preduzeća.

Prihvatajući da ostanem u njihovom društvu, pristao sam i na desetak minuta slušanja jadikovki o računima koje niko ne razume, o uslugama koje se naplaćuju a za njima više „nema potrebe“ (poput, dimničarskih), pa se to proširilo i na račune za struju i mobilne telefone, neko dodao i poreska rešenja...

Uz gotovo kolektivni zaključak da kad sve to plate, ode više od pola penzije...

Davno sam, rekoh, odustao i od pomisli da se umešam u slične diskusije, jer sam siguran da ne bih mogao bilo koga u tom „slučajnom uzorku uzornih građana“ da ubedim u to da u svim tim računima plaćaju i silesiju rođaka podobnih kadrova uguranih u javna preduzeća, i nameštene tendere, i fiktivne navijačke firme, i partijske skupove, i besmislene kampanje...

Još su manje šanse da do bilo čijeg mozga dopre i saznanje da svakim tim „otetim“ dinarom finansiramo i prekomeran broj prekomerno naoružanih policajaca, i megalomanske projekte poput onog surčinskog, i sve veći broj prorežimskih medija, sve do kojekakvih starleta po ministarstvima i ambasadama...

Setio bih se ja još ponečega kad bih naišao na makar trunku odobravanja i razumevanja da država nije neka nadrndana šalteruša ili neki štampač prevelikih iznosa na računima, da svaka vlast ima svoje ime i prezime, svoje titule i pečate, da se stvari i odnosi u društvu ne menjaju gledanjem „svog posla“...

A kad se čitav otpor svede na gunđanje u tih desetak minuta čekanja pred nekim šalterom, onda je na mestu pitanje da li svi zajedno imamo „ozbiljnu dijagnozu“!

Što bi rekla moja prijateljica Aleksandra Filipović, zadnja pošta Pančevo, u Domanovićevom nagradom ovenčanoj knjizi „Misli buntovnice“: „Od obezglavljenog naroda se ne može očekivati da misli svojom glavom“.