Piše Ivan Mrđen: Mala gramatika pasivnog otpora

Evo, na primer, padeži. Za najmanje devedeset odsto svih koji zagađuju javni prostor svojim sma(t)ranjima već odgovor na ono prvo pitanje, ko ili šta, glasi niko i ništa. Sve je manje subjekata, a nema mnogo ni objektivnog...

Sa narednim je još besmislenija situacija. On navodno pokazuje pripadnost, pa kad se zapitamo od koga, čega, čiji... odmah nam je jasno i ko je i šta je.

Meni, lično, najviše problema zadaje odgovor na treće pitanje, kome ili čemu. Pisati za prijatelje i istomišljenike, poneki lajk ili cvetić, gotovo da je podjednako korisno kao pokušaji da se urazumi kojekakva botožerija... A kad nemaš kome, onda je još teže smisliti čemu sve to...

Četvrti padež, akuzativ ako se ne varam, već godinama ne koristim. Koga ili šta vidiš teško je odgovoriti ako uopšte ne gledaš ono što se u zemlji Srbiji naziva televizijskim programom. A i oni što sve to gledaju vide samo jednog čoveka i zbog njega ne vide ništa. A onda je najlakši odgovor na pitanje kuda ideš neka od vazda korisnih psovki.

Za dozivanje i obraćanje više nam i ne trebaju reči, još manje gramatika, sve smo to pretvorili u skraćenice i sličice. Čao, poz, 19:30, smajli, šoljica kafe, čašica, super... Za dozivanje pameti na psovke iz prethodnog pasusa treba dodati ovdašnje komplimente, poput idiote, budalo, kretenu...

To ipak nije moj nivo. Ako šesti padež pokazuje u kakvom si društvu, s kim si takav si, onda u redu, ali ako isti važi i za sredstvo, sa čime, bojim se da samo rečima više ništa ne možemo da postignemo i nikome ne možemo da pomognemo.

Zato su mnogi sedmi padež, stručno nazvan lokativ pretvorili u glagol. A takozvani „nepravi objekat“ u pravu tekućinu. Što bi rek’o onaj čije stihove koristim, kad god mi zafale prave reči – „neko pijan lakše život odrobija“...

Ništa bolja nije situacija ni sa pridevima. Na šta god da ih dodaš dobiješ nekakav oksimoron: propala investicija, namešteni izbori, specijalno obraćanje, kriminalizovana policija, zaštićeni lopovi, elitna prostitucija, kupljene diplome, polumrtva opozicija, ponižene cene...

Ovde svako poređenje ide ovako: dobar, gori, najgori... Svako za sebe misli da je dobar, da su svi oko njega mnogo gori, a da vladaju najgori.

Zbog toga i imamo vladu bez poverenja, premijera bez portfelja, ministre bez resora, parlamentarce bez rečnika, generale bez vojske, policajce bez ovlašćenja, kriminalce bez tablica...

Bez – gotovo da bih mogao da napišem da je to glavna srpska reč. Da nije prva asocijacija na doskorašnju „najskuplju srpsku reč“, bez koje nećemo ostati sve dok je boje za grafite i pesama za terevenke.

Bez je, ako niste znali, platno od najtanje pređe bez šara. Mangupi oko Vukajlije su se svojevremeno zezali da je bez glavni sadržaj svih dijetetskih proizvoda. Ovo bez onoga, ono bez ovoga... A onda je vrag odneo šalu, pa se dijeta promenila u može i bez doručka ili bez večere...

Bilo kako bilo, trenutno sam bez reči, bez volje, bez ideja, bez razloga, bez motiva... da ispredam bilo kakvu tanku priču, pa još bez šara.

Od svih vremena nekako mi najbliži aorist. Piše u udžbeniku moje unuke Dunje da je to prost, lični glagolski oblik svršenog vida koji označava radnju završenu u prošlosti, obično neposredno pre trenutka govora.

Dakle, ja bejah neko ko je godinama mislio da ima šta da kaže, kome da se obrati i čemu bi to moglo da služi. A onda se i to malčice izmenilo, pa shvatih da ja, u stvari, samo – blejah!