Piše Ranko Pivljanin: Moravac na Kineskom zidu - odlikovani Vu Či Ći

I kada Vučić kaže da je to istorijska i najvažnija poseta u njegovoj karijeri to ne govori samo o značaju samog susreta sa predsednikom Kine (sreli su se oni petnaestak puta, a dva puta je kineski predsednik dolazio u Srbiju), već o tome da kod kuće gori više nego što to režim uz pomoć medija može zatrpati. Poseta je, zapravo, bila spoj političkog marketinga za unutrašnju upotrebu, geopolitičkog osiguranja u kojem su se sva sidra otkačila a ostalo još ono kinesko i potraga za svežim novcem kojeg je, očigledno, zafalilo.

U Peking se, pre svega, otišlo po politički kiseonik s obzirom da su se boce sa etiketama SAD, Evropske unije i Rusije ispraznile i bilo je neophodno poslati poruku o sopstvenom značaju u svetskim okvirima – kod Sija su prethodno bili Tramp, pa Putin i sada Vučić. Četvrtog, jelte, u tom rangu nema. Bila je to predstava i poruka za njegovo biračko telo - ja sam „svetski igrač“. Sve je to uvijeno u oblandu takozvanog „čeličnog prijateljstva“ u kojem čelik nije samo neophodan materijal za izgradnju fabrika i mostova, nego i kulta ličnosti na kojem se udarnički radilo, kako u Kini, tako i u Srbiji gde je poseta prenošena, maltene, iz minuta u minut, uz podrazumevajuća predsednikova obraćanja odabranim novinarima da bi se završila „maršalskim dočekom“ organizovanih pristalica koji su mahali zastavama, palili baklje i uzvikivali ono čuveno „Aco Srbine“.

A Aca Srbin će ovih dana produžiti u Tivat da bi se tamo, kako reče, svađao sa Crnogorcima čiji sud je oborio tužbu njegovog brata zbog Skaj aplikacije. Logično bi se moglo zapitati kako je moguće da su mu Kinezi veći prijatelji i braća od naroda sa kojima smo više od sedam decenija živeli u zajedničkoj državi, kao i dobrog dela sopstvenih građana, ali prosta logika se oduvek sudarala sa Vučićevom politikom i te dve stvari kod njega putuju odvojenim kolosecima u suprotnim pravcima. Kina je Vučiću važna jer ne postavlja ona „glupa“ pitanja o demokratiji, fer izborima, kontroli i uništavanju medija i korupciji kakvu ova zemlja ne pamti u svojoj istoriji. Važna mu je, jer jedino tu, bez političkih uslovljavanja može dobiti kredite i obezbediti investicije ne bi li, kako tako, održao političku stabilnost u zemlji ali i obezbediti , kakav takav, međunarodni legitimetet koji mu se sve više uskraćuje i na Zapadu i u, do juče, prijateljskoj Rusiji.

Ne pitajući za cenu, istih. Samo budala može poverovati u ravnopravan odnos jednog globalnog ekonomsko-političkog džina i balkanske državice koji mu očigledno služi kao ekonomska kapija za tržište Evrope, ali i dobrovoljno ogledno dobro za ekonomsku neokolonizaciju u kojoj su na izvolte rudna bogatstva i veliki infrastrukturni projekti u kojima su dozvoljeni netransparentni ugovori i pripadajuća im korupcija za koju ih ovde niko neće pitati. Zauzvrat, Kina će formalno podržavati našu stvar oko Kosova i Metohije u Savetu bezbednosti i iluziju o spoljno-političkom legitimetu srpskog režima, forsirajući naše dalje zaduživanje, oslanjanje na njihovi tehnologiju, industriju, pa čak i vojno-tehničku podršku što sve rezultira zavisnošću koje se sutra neće biti lako osloboditi. Orden prijateljstva okačen o vrat Vučiću, koliko je sa jedne strane odlikovanje, toliko je sa druge strane omča, ali to nije smetalo našem predsedniku da gotovo samo što nije zaplakao od sreće što ga je lično brat Si odlikovao. Na tu vrstu njegove infantilnosti i nedoraslosti ulozi predsednika jedne države smo već navikli pa nam je nekako podrazumevajući došao i onaj vašarski folklor sa robotima koji igraju moravac, našim ansamblom koji je Vučić poveo da mu igra na Kineskom zidu na kojem se slikao kao da je krenuo u neki civilizacijski osvajački pohod a ne u kamčenje kredita, pregovore o fabrikama kablova i potvrdu sopstveničkog političke autfita koji, i po izgledu i kvalitetu, sve više liči na proizvode kineske treš galanterije.

Predsednik je stigao u Kinu da potvrdi ono što već dugo slutimo – da budućnost nije stigla u Srbiju, nego je Srbija otišla kod budućnosti na noge. Dok su roboti igrali kolo, mogli smo da pomislimo kako je to pokazna vežba za buduće sednice Vlade kojoj će Vučić biti na čelu: program unapred učitan , svi sinhronizovani, igraju kako im se zapovedi po unapred zadatoj koreografiji. Ostalo je još samo da roboti nauče da tapšu na konferencijama za štampu i biće potpuno spremni za domaću političku upotrebu, a njihovu proizvodnju je predsednik najavio koliko u junu.

Sa Kineskog zida njegov pogled puca daleko. Toliko daleko da se odatle mogao videti i EXPO kao najveći svetski događaj naredne godine, neizbežni leteći automobili koji samo što nisu krenuli da krstare našim nebom kao i svi oni projekti koji se sa zidina Kalemegdana mogu videti samo na promotivnim animacijama.

Poseta Kini možda i jeste bila istorijska, ali ne zato što je promenila tok svetske politike, već zato što je prvi put postalo neizvesno da li su veštačka inteligencija roboti ili gosti koji su došli da im se dive. Predsednik je sa neskrivenim oduševljenjem posmatrao tehnološka čuda budućnosti. Roboti hodaju, plešu, razgovaraju, prepoznaju lica... jednom rečju rade sve ono što i prosečan član njegove partije , samo bez dnevnica i sendviča. Idealno. Kineski domaćini su pokazali tehnologiju 22. veka, a srpska delegacija je pokazala retku političku veštinu 19. veka - kako da svakoj velikoj sili objasni da je upravo ona naš najvažniji prijatelj. Roboti su igrali kolo, dronovi su leteli, algoritmi računali milijarde operacija u sekundi i u tom futurističkom spektaklu Kina je demonstrirala kako izgleda budućnost, a Srbija u liku svog predsednika kako izgleda večita predizborna kampanja.