Piše Ivan Mrđen: Zašto se vraćam u Srbiju?

„Da slavimo zajedno, uz tamburaše, pesmu, dobro društvo, klopu i piće”, stajalo je na pozivnici poslatoj još početkom februara. To nam sada, posle pet nedelja od početka izraelsko-američkog napada na Iran i iranske odmazde prema zemljama Zaliva deluje kao daleko prošlo vreme, bez obzira što se naša čerka Marina trudi da nas što manje “bombarduje” lošim vestima i sopstvenom, više nego realnom zabrinutošću.

U međuvremenu su, ovde u Melburnu, naša ćerka Milena i zet Kameron učinili dosta toga da nam neplanirani produžetak boravka bude što zanimljiviji, pa smo tako uskršnji vikend proveli u Balaratu, gradu na sat i po vozom od njihove kuće, koji je svoj procvat doživeo u vreme “zlatne groznice” u drugoj polovini 19. veka. Najlepše smo se proveli u muzeju na otvorenom Sovereign Hill (da me ubijete, ne znam kako se izgovara), u pregrađu, ne slučajno nazvanom Golden Point.

Sovereign Hill prikazuje prvih deset godina života Balarata, nakon otkrića zlata te 1851. godine i postao je nacionalno priznata turistička atrakcija. Nismo se spuštali u rudnik, ali smo proveli izuzetno lepa dva sata u šetnji autentičnim rudarskim gradićem, koji prilično podseća na ono što viđamo u klasičnim kaubojskim filmovima.

Istina, čitav koncept je mnogo savremeniji, jer uz prikazivanje tadašnjeg načina života, od gazdinskih kuća na brdu do šatora i kućeraka za kineske rudare, uz sve bitne objekte u centralnoj ulici (aukcijska kuća, hotel, štamparija, radionice za sedla, užad i ostale proizvode od kože, mesta gde su se pravila kola za konjsku vuču, sve do kuglane i ostalih mesta za trošenje iznenada stečenih bogatstava) pruža dosta mogućnosti za zaradu onih koji sada posluju na tom prostoru.

Nekoliko puta sam glasnAo pohvalio čitav koncept, a na Kameronovo pitanje da li nešto slično postoji u Srbiji samo sam slegnuo ramenima. Jednostavno, bar po mom mišljenju, za tako ozbiljan projekat mi nemamo ni lokaciju, ni publiku, ni pare, pa ni vremena... Deset godina, koliko je trajalo pripremanje ovog muzeja, suviše je dug period za planiranje bilo čega u budućnosti, tim pre što smo mi poslednju deceniju i po proćerdali na povratak u prošlost.

* * *

Odgovor zetu sam prećutao možda i zbog nekih loših reakcija na moj prošlonedeljni tekst („Poslednje pismo iz Melburna“), u kome sam napravio nekoliko paralela između Australije i Srbije, od ponašanja vlasti u kriznim situacijama preko najstarijeg javnog sata u Melburnu koji nikako da se pokvari do činjenice da su ovdašnji kriminalci uglavnom van zakona i da je praktično nemoguće zamisliti ih kao nosioce nekih javnih funkcija ili „učesnike“ u političkim procesima, posebno izborima...

Na to mi je izvesni lik iz Brčkog napisao: „Zaboga Ivane, kad tako doživljavaš rođenu zemlju, zašto se vračaš da živiš u Srbiji???“ Obično ne odgovaram na komentare ispod mojih objava, posebno kad to čini kojekakva botožerija, ali ovog puta sam morao da se oglasim:

„A kako ti, prijatelju, doživljavaš svoju zemlju Bosnu i Hercegovinu? Za koga ćeš navijati u utorak uveče, sa Srbiju na treningu protiv Saudijske Arabije ili za reprezentaciju tvoje države na korak do Svetskog prvenstva? Vidim da si sportista, pa samo pitam... Ne branim nikome, ali previše je vas sa one strane Drine koji više volite Srbiju od nas koji u njoj živimo...

I onda biste još da presuđujete ko u nju sme a ko ne sme da se vrati... Kao neko ko zaista voli svoju zemlju, smatram da imam pravo da pišem o svim bedastoćama koje je snalaze, od lopovluka kriminalaca na vlasti do bandi koje su u nedelju ometale poštene izbore... To je za njeno dobro i dobro generacija koje dolaze.“

Ja tu ništa ne bih dodao, osim što bih zahvalio velikom broju mojih prijatelja koji su pozitivno reagovali na ovakav odgovor.

* * *

Mnogo gore i opasnije napade je proteklih dana doživeo moj prijatelj Veljko Mladenović, zadnja pošta Hanover, koga su po blatoidima čak prozivali da poziva na ubistvo predsednika svega i svačega, vrhovnog komandanta Ćasistana i civilnog patrijarha (nisam duže vreme navodio njegovu punu funkciju).

“Nigde ja to ne mogu da nađem u bilo kojoj mojoj objavi da piše! Ne, ne, ja uvek kažem neka nam je on živ i zdrav, trebaće srpskom narodu da mu narod sudi. Onaj koji šalje maskirane kriminalce na svoje građane, tuče i ubija svoje studente, baca na njih topovske udare… zaslužuje da mu narod sudi”, odgovorio je Veljko i dodao:

“Ali kad smo već kod te teme da kažem sledeće… Dragi moji srBski nacisti, zlikovci, ubice… drago mi je da me čitate i pratite pa vam ovim putem poručujem da ćete i ubuduće na mom profilu imati šta da čitate. Ako nemam strah javno ukazivati na društvene anomalije, onda možete zamisliti koliko vas se bojim.

Rezultati lokalnih izbora u Srbiji pokazuju da vam uskoro dolazi konačan kraj. U tom trenutku vam ne bih bio u koži. Uveren sam da je ogromna većina srpskog naroda protiv mafijaškog kartela na vlasti. Nije svaki Srbin naprednjak i zlikovac, ali je svaki naprednjak zlikovac.”

* * *

Nisam baš siguran koliko ovakve objave uopšte mogu da dopru do onih kojima je u zemlji Srbiji “dobro”, koji ne pamte ništa duže od dva obraćanja gorepomenutog PSIS-VKĆ-CP.

(By the way, ovde je pre nekoliko dana premijer Entoni Albaneze imao specijalno obraćanje naciji preko nacionalne televizijske mreže zbog aktuelne svetske situacije i poremećaja na australijskom tržištu, što je bilo prvi put u njegovom mandatu i trajalo je ukupno pet minuta. Prepustiću čitaocima komentar, da ne bih bilo kakvim poređenjem dodatno povređivao osetljive duše mojih presuditelja…)

A o budućnosti takvi i ne razmišljaju…

Teško da bi, na primer, mogli da shvate prilično sumoran scenario koji je ovih dana ispisao moj prijatelj Boris Ivačković Lav:

“Ako Rusija izgubi rat u Ukrajini, njen uticaj na Srbiju neće nestati, naprotiv - Srbija tada može postati poslednji rov, bunker i simbolična kompenzacija poraženog imperijalnog projekta na Balkanu. U tom scenariju najveća opasnost nije spolja, već unutra: da se zemlja pretvori u muzej poražene ideje, zamrznut u mitovima, izolaciji i strahu od budućnosti.

Pobedila Rusija ili ne, njen interes prema Srbiji ostaje isti: da ovde zadrži zonu uticaja, poslušan režim i društvo zaleđeno u mitovima, strahu i večitom čekanju istorije. Ako u Srbiji opstane proruska politička matrica (i kulturno-politička matrica koju simbolizuje Lomparova opcija), ova zemlja lako može postati ono što je Albanija bila u vreme Enver Hodže - izolovano evropsko slepo crevo, tvrđava paranoje, sirotinjski bunker za tuđe geopolitičke interese.

A posledice po državu bile bi katastrofalne i dugoročne: odlazak mladih bi postao trajno stanje, institucije bi se pretvorile u kulise poslušnosti, ekonomija u koloniju jeftine radne snage i političkih usluga, a svaka razvojna šansa bila bi podređena spoljnim interesima i unutrašnjem održavanju mita.

Umesto države koja planira decenije unapred, dobili bismo sistem koji preživljava od krize do krize, hraneći se strahom, izolacijom i večitim neprijateljima.

To znači spor tehnološki raspad, bežanje kapitala, urušavanje pravne sigurnosti i generacije koje odrastaju u uverenju da je normalno živeti iza istorijske bodljikave žice. Takva zemlja ne propada odjednom - ona se decenijama tiho prazni, siromaši i pretvara u geopolitički rezervat prošlosti.”

* * *

Na kraju bih, dok se polako pakujemo za tridesetpetočasovno putovanje, mogao bih sam sebi da postavim pitanje zašto se vraćam u Srbiju? Možda zato što delim Veljkov optimizam da “mafijaškom kartelu na vlasti uskoro dolazi konačan kraj”, ali i smatram obavezom svih dobronamernih i zdravomislećih ljudi da se, najviše što mogu, bore protiv pretvaranja Srbije u “sirotinjski bunker za tuđe geopolitičke interese”, kako je to objasnio Boris.