Piše Ivan Mrđen: Svetkovina ili sahrana srpske satire

Tom prilikom sam napisao da se razne teorije apsurda i apsurdi koji su postali stvarnost mogu uočiti i u ovom trobroju najstarijeg satiričnog lista u zemlji Srbiji, koji će biti na snazi do kraja juna, ako se ne obistine strepnje da je ovo možda poslednje štampano izdanje, pa ga i zbog toga treba potražiti na, kako rekoh, boljim kioscima…

U proteklih četrnaest dana obilazio sam meni poznate Ježeve “kućice”, kako sam nazivao mesta na kojima su ga nalazili najuporniji čitaoci, strepnja se postepeno povećavala a nada polako gasila sa svakim “ne” mrzovoljnih trafikantkinja.

A onda nam je stiglo Bojičićevo pismo, u kome obavešteva mnogobrojne saradnike da više nije reč ni o kakvom zakašnjenju:

“Prošlo je skoro mesec dana od kada je na kioscima trebalo da bude prolećni Jež broj 3211, 3212 i 3213. I osim dvojice-trojice saradnika, niko ne pita, o čemu se radi? Znam da je to zato što naslućujete šta bi mogao da bude razlog!

Čekao sam i ja da se oglase naši dobrotvori iz štamparije ‘Grafiprof’, i, kao toliko puta do sada, kažu da je broj odštampan. Nažalost, pre izvesnog vremena nagovestili su mogućnost da dalje neće biti u situaciji da nastave da nam pomažu.

Naime, vlasnik, Slobodan Filipović, koji nam se nesebično nudio, povukao se u penziju, a veoma razgranati poslovi koje je imao, polako su počeli da se gase i on je odlučio da postepeno zatvori svoju čuvenu ‘Štampariju’. Mislio sam da će se to dogoditi tek pošto se odštampa ovaj trobroj, koji je bio gotov još krajem marta, ali sva je prilika da će Jež ostati u pdf-u.

I da će ovaj broj zauvek biti poslednji koji je imao šansu da se pojavi na papiru.”

Uz izvinjenje se što sjajni prilozi stotinak pisaca, aforističara, pesnika i karikaturista neće obradovati najvernije čitaoce, “Lale” je upitao da li da Jež posle 92. godine svoj život nastavi u digitalnom svetu i da ono što njegovi autori rade bude i dalje dostupno ljubiteljima humora, satire, karikature i slobode koju ovaj žanr podrazumeva?

Sa stranica Ježa koji već označava tu istorijsku prekretnicu prepisao sam neke od prilično zastupljenih stavova o slobodi govora i satiri kao jednom od najvažnijih elemenata slobode uopšte… Marija Ranđelović: “Kad umni zaćute balvani caruju.”; Ninus Nestorović: “Sahranili su slobodu govora zato što smo ćutali. Da nismo, sahranili bi nas.”; Ljubiša Veljančić: “Satira je ozbiljan posao i traži celog čoveka. A majmunisanje zahteva dodatni rad.”

Bojičić je svoje pismo završio pozivom svim saradnicima da i dalje podržavaju Jež, makar i u novom „pakovanju“:

“Ako ste raspoloženi za to, onda ću se i ja potruditi da, uz vašu pomoć, organizujem novi e-život starog dobrog Ježa. A ako i vi smatrate da to nije – to, onda ću i ja konačno da dignem ruke. Čekam vaše odgovore, pa ako budete za to da idemo dalje, onda da krenemo, i dokle stignemo.

Srdačan pozdrav i hvala vam svima na velikom delu koje smo zajedno ostavili za sobom. Posebno hvala našem Slobodanu Filipoviću koji nas je tako dugo i nesebično podržavao.”

* * *

Na stranicama Ježa koje ipak neće ugledati svetlo dana veteran pokojnih “Večernjih novosti” Novo Tomić osvrnuo se na ukidanje nagrade za najbolju novinsku karikaturu, koja nosi ime legendarnog Petra Pjera Križanića (1890-1962): “Nije dodeljena nagrada za najbolju novinsku karikaturu. Voljom karikatura!”

U međuvremenu je i pokojna “Politika” ukinula nagradu najboljem mladom satiričaru, koja je nosila ime nezaboravnog Vladimira Bulatovića Viba (1931-1994). Ne bi valjalo da mlađarija previše razmišlja na njegov način, poput antologijskog i još uvek više nego aktuelnog aforizma: “Čim čujete da su svi sumnjivi, znajte da ta mudrost pripada nesumnjivom idiotu!”

U takvoj atmosferi, zaista je pitanje da li se uopšte može govoriti o svetkovini satire, dok se danas, tačno u podne, u Udruženju književnika Srbije bude uručivala jedna od nagrada za stvaralaštvo u satiri koja još nekako odoleva i čuva ugled čitave branše. Na to obavezuje i ime Radoja Domanovića (1873-1908), čije satirične pripovetke i danas u zemlji Srbiji deluju prilično sveže, poput “Vođe”, “Dange”, “Mrtvog mora”…

U tom smislu sasvim zasluženo je najboljom knjigom aforizama na srpskom jeziku u 2025. godini proglašena zbirka više nego simboličnog naslova “11:52”, Ninusa Nestrovića, zadnja pošta Novi Sad.
“Nagrađena zbirka predstavlja izbor oštro intoniranih aforizama punih sarkazma, ironije, satire i duhovitosti na eksplicitan, ali u isto vreme, i umetnički formulisan način vrhunskog majstora kratke forme”, prepisujem sa zvaničnog sajta Izdavačke kuće “Prometej”, dok istovremeno pokušavam da zamislim šta će moj prijatelj reći tom prilikom…

“Aforizam je ogledalo vremena u kojem se prelama piščeva duša… Društveni otpad je stovarište materijala za izgradnju aforizama… Satiričari su kao svici. Svetle samo u mraku…

Ne treba više da se ponašamo kao poslednje budale. Naši dometi su mnogo veći… Da su nam mozgovi tamo gde treba, ne bi nam srce bilo u petama… U Srbiji je mnogo bolje biti glup, nego pametan iznad proseka, jer ako si pametan ovde možeš da budeš samo genije, a ako si jako glup sve ostalo… Pametan čovek retko kad uspeva da prevaziđe samog sebe. Budala to uspeva svaki dan…

Danas u režimskim novinama vredi čitati samo čitulje. Jedino tako ćeš znati šta se dešava u Srbiji… Zidovi ćutanja su bedemi našeg propadanja… Nijedno đubre nije samo sebe očistilo!”