Piše Ivan Mrđen: Daleko od razuzdane gomile...

Možda je i sam ambijent, u lipanjskom hladu velike lipe, nekako uticao da svi osetimo nešto što bi najbolje mogao da označi naslov najpoznatijeg dela engleskog romanopisca i pesnika Tomasa Hardija (1840-1928) „Daleko od razuzdane gomile“. Jednostavno, tu nije bilo mesta za bilo šta od stupidarija koje se u zemlji Srbiji bezrazložno nazivaju politikom, još manje za kičeraj i šund koji se po različitim televizijama za ružičastu sreću nudi kao zabava ili kultura, ali se, na kraju krajeva, prećutno pristalo i na to da se ne izjašnjavamo o značaju, dometima i perspektivima aktulenih zbivanja po ulicama i trgovima...

U tome su nam, da budem iskren, najviše pomogle i najveći oslonac bile zajedničke uspomene, na truckanje „ćirom“ do Sarajeva i Dubrovnika, pa različitim plovilima do Jakljana sa presedanjima na obližnjem ostrvu Šipan, na pomalo spartansku organizaciju dnevnog života i razdragane večeri uz gitare, harmonike i „drugarice biraju“, na prve ljubavi i simpatije, pa se i ja prisetih da je pola momaka iz moje grupe tvrdilo kako im je višnja najmilije voće, zbog jedne...

Znam od ranije, pa se to na neki način potvrdilo i ovom prilikom, da je većina „jakljanaca“ imala zapažene karijere, uglavnom u prestižnim i ne baš svima dostupnim institucijama, pa su se u tom smislu tokom svih ovih decenija i međusobno pratili i koliko je bilo moguće pomagali. I zbog toga su sva naša okupljanja, po pravilu, lišena onih godišnjicamaturskih prepričavanja o sopstvenim biografijama, ali i tu, ako neko dublje zaroni u neku svoju priču, veoma lekovito deluje vraćanje na zajedničke uspomene...

Jer, ruku na srce, svaka priča o nekom užem segmentu društvenog života u zemlji Srbiji, pravosuđu, diplomatiji, vojsci, bezbednosti, akademskoj zajednici, crkvi, spoljnoj trgovini, privatnom biznisu... veoma brzo bi prestala da bude lična i neminovno bi nametnula makar uzdahe kako je „nekad sve bilo drukčije“, a onda i komentare kako je „sve srozano do neprepoznatljivosti“...

A to bi onda vodilo ka priklanjanju nekoj od „razuzdanih gomila“, kako dobar deo građana vidi naprednjačku vlast, ali i kako oni, s druge strane, nazivaju sve koji im se suprotstavljaju...

Ne bih dalje da ovakvim razmatranjima skrnavim uspomenu na prelepu priču pomenutog romana, na osnovu koga je pre deset godina snimljen i istoimeni britanski film (režiser Tomas Vinterberg, sa prelepom Keri Maligan u glavnoj ulozi). Neko od izdavača je napisao da je Hardijev klasik „očaravajuća saga o ljubavi, strasti, žrtvi i rušenju mladalačkih snova i nadanja“.

Ruku na srce, o jakljanskim ljubavima i strastima počeli smo da pričamo nešto više tek kad nas je naš drugar Ljuba Sredojević uz gitaru podsetio na neke od pesama iz tog doba („Budi dobar prema njoj“, „Ruže su crvene“, „Daleko su Havaji“...).

* * *

Tako smo izbegli i svaki mogući razgovor o rušenju mladalačkih snova i nadanja, jer to nikako nije moguće bez ozbiljnijeg pogleda u sopstveno ogledalo. Ovo više nema veze sa mojim drugarima iz pluskvamperfekta, vremena su mnogo ozbiljnija i traže da se makar zamislimo kako je uopšte došlo do ovog sunovrata u kome svi živimo.

Nedavno je Aleksandar Đukanović, koji na FB objavljuje kao Pablo Rohas, podsetio da je čak i na izborima za predsednika krnje Jugoslavije 2000. godine, kad je režim najzad pao, Slobodan Milošević je osvojio više od 1,8 miliona glasova, dok je za Tomislava Nikolića glasalo skoro 290 hiljada birača.

“Posle četiri rata, desetina hiljada pobijenih, miliona raseljenih, ko zna koliko osakaćenih, posle sukoba sa celim svetom, posle stradanja, bede, gladi, sveopšteg razaranja – više od dva miliona punoletnih osoba svoje poverenje poklonilo je anđelima uništenja, onima koji su ih doveli na dno dna.

Pre nego što optužimo druge za sopstvenih ruku dela, možda nije loše da malo pogledamo u ogledalo. Mnogi od onih što su u Miloševiću videli Boga više nisu među živima, ali ostali bi mogli nešto da kažu o zlu koje su počinili, svesno ili nesvesno.

Zašto su uporno glasali za masovnog ubicu? Zašto niko nije slušao upozorenja Bogdana Bogdanovića iz 1987. već su ga složno proglasili izdajnikom i neprijateljem? Zašto su se oglušili na upozorenje Koče Popovića iz 1988. godine da je Milošević običan bankarski pacov zbog kog će biti krvi do kolena?

Zašto su se oduševili najavama ratova, klanja i razaranja, umesto da se usprotive, kao što bi uradio svaki normalan čovek? Kad je krv potekla, zašto nisu sa gnušanjem odbacili vernost vinovniku pokolja? Zašto se nisu nikada pobunili? Kakvi su to ljudi što obožavaju agresore i nasilnike”, napisao je Đukanović, uz kratko pitanje: “Koji vam je đavo?”

* * *

Njegova objava možda može da pomogne da do detalja shvatimo karakter autokrata, kako Miloševića tako i sadašnjeg predsednika svega i svačega, zadnja pošta Čacilend. Ali, to je pola istine o našim nesrećama sa njima.

Drugu polovinu činimo mi, građani Srbije. Tu treba tražiti, naći i priznati sopstveno učešće za uspeh ovog zla. Kako god da se ono zove, odatle treba krenuti, odatle otpočeti kraj diktature...

Prvo ih srušiti u nama!