1
Požalih se prekjuče u apoteci kod Cvetkove pijace, da ih baš ne reklamiram, što lek koji sam poslednji put kupio po ceni od oko 1.200 dinara sad staje, ni manje ni više, nego 2.080 istih tih RSD. Prodavačica, na šta su spali svi ti vajni farmaceuti, koje kao profesiju takođe obavezuje Hipokratova zakletva, bez trunke empatije i razumevanja za sede vlasi i sve što ide uz to, odbrusi: "Ako vam je mnogo, imate i malo pakovanje!" Nemam baš običaj da se svađam sa osobama koje “samo rade svoj posao”, ali ovom prilikom sam nekako morao da upitam: "A imate li i život u malom pakovanju?!"
A možda i ne bih tako reagovao, da mi nekoliko minuta ranije nije stigla poruka moje prijateljice Zore da će se članovi porodice i prijatelji kolege Stojana Drčelića (1964-2022), na treću godišnjicu njegovog više nego preranog odlaska, okupiti danas (četvrtak, 18. jun) u 10 časova na groblju Orlovača, (parcela 15a).
I da nisam u tom trenutku pomislio kako je u tih njegovih 58 godina stalo života za koji bi nekom manje temperamentnom, manje aktivnom i mnogo manje radoznalom čoveku, pa čak i da se bavio našim poslom, trebalo bar dve decenije više… Da baš ne kažem, veće pakovanje!
PROČITAJTE JOŠ:
Može biti da sam o svemu tome razmišljao dok me je pratilo šalterušino hladno “sledeći, molim, izvolite”… Odavno je već, posebno u privatnim apotekama, najvažnije prodati što više, što skuplje i veoma često bar malo pre isteka roka za upotrebu… Zbog toga za ono što se obično čuje posle sve agresivnijih reklama za lekove, preparate i razne eliksire mladosti, “o indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama na lek, posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom” – većina trgovaca u belim mantilima nema ni znanja, ni vremena, ni živaca…
Nešto kasnije, dok sam se polako spuštao niz Bulevar ka “Lipovom ladu”, još jednoj beogradskoj kafanskoj instituciji koja se upravo preseljava u zaborav, setio sam se Stojanovog predgovora za moju knjigu “Sa Tadića na Vučića” (“Mostart”, Beograd/Zemun, 2016) pod naslovom “Svi gledaju, Mrđen vidi”. I pomislih kako bi moj drug, kolega i prijatelj bio baš ponosan ovim zapisom koji je nastao u mojoj glavi već kod “manjeg pakovanja”…
“Ono što krasi Mrđena kao autora, kao hroničara naše svakodnevice, ili još tačnije – kao javnog beležnika je zapravo besprekoran vid i sluh. Kao da svi gledaju, samo Mrđen vidi. Svi slušaju, on čuje. Njegov je osećaj za detalj fascinantan, a zanatsko umeće da u svakom damaru grada, u trenu ili prolazniku prepozna priču, nasluti emociju i razoruža sivilo svojom dobronamernošću – izuzetni su”, ponovio je Stojan Drčelić i na predstavljanju te knjige u “Dorćol Platzu”, 27. februara 2017. godine, kad su osim njega govorili i Slaviša Lekić (1959-2021) i Veselin Simonović (1959-2022).
(Tom “društvu mrtvih pesnika”, od prisutnih na pozornici nekako odolevamo izdavač Dragan Stojković, kolega Bojan Ljubenović, glumac Milan Milosavljević i moja malenkost, ali je sasvim razumljivo što mi za knjige koje sam kasnije objavio nije bilo ni na kraj pameti da organizujem javne promocije.)
Možda će nekome sve ovo zvučati prepotentno, možda pomalo i neprikladno za tužnu godišnjicu, ali vremenom zaista postaje mnogo važnije ono što su naše lične veze i uspomene. Stojan Drčelić je svoj novinarski i prevashodno urednički angažman ostavio u velikom pakovanju različitih medija, projekata, tekstova, komentara, intervjua…
S druge strane, ostala je pregršt kutijica razgovora, sugestija, preporuka, pa i sporenja, koja će, strahujem, više nedostajati onima koji nisu imali ili neće uopšte imati priliku da im se životni i profesionalni putevi ukrste ili preklope sa Sojanovim. Ta mala pakovanja ostaju naša lična sreća i zadovoljstvo, neću preterati ako kažem i privilegija…
U mom slučaju to će za sva vremena ostati citat iz već pomenutog predgovora: “Ako bih bio prinuđen da u jednoj rečenici objasnim šta to svakodnevno radi Ivan Mrđen, usudio bih se da ustvrdim da nam nenametljivo ali uporno propoveda da su najvrednije i najvažnije stvari u životu besplatne.”
A lekovi sve skuplji…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
