Nikola Vukčević: Kad se rat useli u duše običnih ljudi, to je problem. Moj film je potpuno suprotan od svih ovih ratova do istrebljenja i to mu je dalo ekskluzivitet u svetu

Na početku Drugog svetskog rata progonjeno pravoslavno dete, čiju je porodicu ubila jedinica SS Skenderbeg, privremeni spas pronalazi u kući neznanca. Ispostavlja se da je čivek kod kog je dečak pronašao utočište Nur Doka - Albanac i musliman. U vremenu kada su ime, vera i nacija predstavljali tanku liniju između života i smrti u tadašnjoj Jugoslaviji, kuću Nura Doke opkoljava ista vojska koja je ubila dečakove roditelje, zahtevajući da im se dete preda. Domaćin se suočava s nemogućim izborom: da fašistima preda nevino dete kako bi spasao sopstvenu porodicu - ili da se suprotstavi ubicama i dovede u opasnost sve što voli…

Upravo je ovo siže jednog od najvidjivijih filmova s ovog prostora u svetu, crnogorsko-srpskog ostvarenja "Obraz". Ovu priču u režiji Nikole Vukčevića sa snažnom antiratnom porukom, koja je rađena po motivima istinitog događaja opisanih u antologijskoj pripoveci "Obraz (Legenda o Nuru Doki)", američki časopis "Varajeti" nazvao je snažnom istorijskom dramom koja je zadivljujuća i odjekuje u savremenom trenutku. "Obraz" je Cineuropa nazvala preciznim ostvarenjem koje evocira tradicionalne žanrove ratnog filma i vesterna.

Scenario filma, inspirisanog istinitim događajem koje je zabeležio crnogorski akademik Zuvdija Hodžić, potpisuju Ana Vujadinović i Melina Pota, a reditelj Vukčević je bio saradnik na scenariju. Glavnu ulogu u "Obrazu" tumači Edon Rizvanoli, koji je nagrađivan za ovu rolu na festivalima u Španiji, Maroku... Film je okupio i impresivnu glumačku ekipu iz regiona, koju čine i Igor Benčina, Nikola Ristanovski, Alban Ukaj, Selman Jusufi, Aleksandar Radulović, Branimir Popović, Ana Vučković. U ovom ostvarenju poslednju ulogu odigrao je slavni crnogorski glumac Zef Bato Dedivanović.

I posle projekcija na gotovo tridesetak festivala diljem sveta, kao i brojnih nagrada "Obraz" je odnedavno u bioskopskoj distribuciji u Srbiji i Crnoj Gori. I puni bioskopske sale u obe zemlje. A s obzirom da je svetska premijera bila na jesen 2024. godine u Kotbusu i da se dugo čekalo da "Obraz" stigne u bioskope reditelj Nikola Vukčević, poznat po ostvarenjima "Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa" ili "Pogled s Ajfelovog tornja", u razgovoru za Nova.rs priča da li je očekivao da će film biti tako toplo primljen?

- Prioriteti su nam najpre bili festivali, ali opet nismo se nadali da će biti toliko poziva. Planirali smo da ranije film uđe u distribuciju, međutim kako smo dobijali nove festivalske pozive tako se sve odužilo. A kad je film postao crnogorski kandidat za Oskara, to mu je dalo dodatnu festivalsku vidljivost, te se opet sve produžilo. U pravom trenutku smo ušli u distribuciju. U Crnoj Gori smo u bioskopima više od četiri nedelje, u Srbiji malo više od tri. Nedavna premijera u Beogradu bila je fantastična, i zadovoljan sam reakcijama, odzivom publike, prijatelja, njihovim doživljajem filma. Čini mi se da u filmu prepoznaju veliku dozu saosećanja. Bilo je tako na festivalima, a to sad opet vidim u reakcijama publike.

S obzirom da ste bili saradnik na scenariju, koliko je bilo teško "prevesti" dobro poznatu literarnu priču na filmsko platno?

- Inicijalni scenario je bio rezultat moje saradnje sa Anom Vujadinović, a onda nam se pridružila Melina Pota Koljević i donela zrelost, iskustvo i novi pogled. I, na kraju, kada je završena ta verzija s kojom smo ušli u snimanje bio sam vrlo zadovoljan. Igrali smo se s onim što je opšte poznato u Crnoj Gori kada je u pitanju ovaj događaj. Vodili smo time da se publika poistoveti sa dilemama koje ima glavni junak. I na kraju smo ispoštovali žrtvu iz realnosti ali na svoj način. Mislim da film ima jednu vrstu poetske pravde, i publika s tim vrlo dobro komunicira. Činjenica da je to pravoslavno dete, koje je u srži fabule filma, preživelo rat, nastavilo život u Crnoj Gori, i doživelo duboku starost vrlo je inspirativno. Nisam siguran koliko je mit o junaku Nuru Doki poznat u Srbiji, ali čak i u Crnoj Gori, gde je ta legenda poznata, publika je "Obraz" gledala kao film, a ne kao refleksiju na realni događaj, ili na poznato književno delo. I mislim da je najvažnije što je film zaokružen. Vrlo smo se lepo kretali kroz scenarističke izazove, zanat, strukturu filma, i uživali dok smo radili.

Pred glavnim junakom koji primi to malo dete u kuću je velika dilema, životna za to doba Drugog svetskog rata. Deluje nerazrešiva ta dvojba da bude human i empatičan s jedne strane, a s druge da ne prekrši ono što se od njega, kao Albanca, očekuje? Mora da je ta unutarnja borba bila stravična?

- Da, ta borba je centralna stvar. Doka je ishodišno junak, njegova kuća junačka, ali puno je dilema i ta siva zona bila je inspirativna i nama, dok smo pisali scenario i radili film, a mislim i gledaocima. Da je bilo ko u tom filmu bio malo više bele ili crne puti, ušli bismo u patetiku. Ovako smo tim dilemama i sumnjama dodali ljudsku notu. Taj običan čovek pomaže i gledaocu da se identifikuje. Puno nam ljudi prilazi, govori, piše u porukama: "Nisam siguran šta bih ja uradio?" Našalim se, i kažem: "Ni ja, osim da bih snimio film". Jer ta misija zaista je nemoguća, i zato ima obrise antičke drame.

Hodali ste, ipak, po tankoj liniji okupivši čitav region, nakon svih podela na ovom tlu?

- Jeste, bio je to hod po tankoj liniji i s aspekta produkcije, ali i prihvaćenosti. Čak je i situacija u Crnoj Gori kompleksna od grada do grada, ni tamo ne možemo da govorimo o jedinstvenom kulturnom, identitetskom, ili geografskom prostoru. Obišao sam dosta gradova u Crnoj Gori i možda je bilo i neke skepse pred početak distribucije filma, ali sam vrlo radostan interakcijom s publikom nakon završetka projekcije. I to me čini vrlo spokojnim, srećnim i ponosnim što sam deo ovog filma.

Koliko je spajanje svih zemalja, od Albanije do Slovenije, na simboličkoj ravni zaceljivanje rana? Da li ste to imali u podsvesti dok ste stvarali film?

- Da, jeste. Tu su Crna Gora, Srbija, Hrvatska, Albanija, BiH, Slovenija, imamo čak i nemačkog koprodukcijskog partnera, što je zanimljiva nota o kojoj nismo razmišljali dok se nismo našli na svetskoj premijeri u Kotbusu. I publika u Nemačkoj je vrlo pozitivno reagovala na inspiratore fašizma koji stižu s njihovog prostora. Nažalost, na ovom prostoru je ratova bilo više. Možda je veći problem kada se taj rat useli u duše običnih građana. Da li će neko ljude ili prostor proglasiti neprijateljskim ili pak niko nikome ne bi naneo zlo - to su zanimljive kategorije. Razmišljati o onom šta smo u stanju kao pojedinci da prevaziđemo, a šta ne. I bilo je skepse i među članovima ekipe ali emocija, koju film ima, smirivala je loše strasti. Možda je čak sticajem okolnosti bogat festivalski život pojačao snagu filma u komunikaciji s našim regionom. Možda je to prvo međunarodno prepoznavanje filma olakšalo dalju komunikaciju u našim, vrlo mešovitim sredinama.

Čini mi se da je "eksces" za jedan regionalni film da bude pozvan na toliko svetskih festivala, od Indije, preko Amerike, do Španije…

- Možda je, osim našeg truda, i opšta situacija u svetu tome doprinela, ovi ratovi do uništenja. Možda je i to dalo jednu vrstu ekskluziviteta filmu koji je potpuno suprotan od svih ovih ratova do etničkog istrebljenja. Mi u Crnoj Gori imamo taj pojam čojstva kog je utemeljio Marko Miljanov. U "Primjerima čojstva i junaštva" Miljanov kaže da je junaštvo braniti sebe od drugog, a čojstvo drugog od sebe. Šta to znači, kako to izgleda? Evo prilike da se to vidi na filmu, u "Obrazu". Smatram da uz internacionalnu razumljivost film ima našu autentičnost. I možda je i ta autentičnost međunarodnim festivalima bila egzotična. Radovaću se kad zaokružimo taj broj na 30. Još uvek smo na brojci od 28. I dobar je to osećaj. Sad smo dobili još jedan značajan poziv, za 59. izdanje Festivala u Hjustonu. I srećan sam što još uvek stižu pozivi za film koji je svetsku premijeru imao u novembru 2024. godine. Neke stvari, očigledno, traju.

A koliko vam znače pozitivne ocene inostranih, uticajnih medija, među kojima je i "Varajeti"?

- Moram da priznam da sam u kontaktu s "Varajetijem" imao tremu, bio sam svestan da će to nešto značiti. Znao sam da ćemo dobiti ono što klinci zovu tag, neku vrstu oznake. Razloga za strah uvek ima kada dolaziš s ovih prostora, jer se ovde boriš i sa budžetskim problemima, i s jednom vrstom podozrivosti i znaka pitanja - Što sad neki film s Balkana? I zato je osećaj nakon čitanja kritike u “Varajetiju” neopisiv. Kritičarka "Varajetija" je ujedno i glavna selektorka Festivala Palm Springs, tako da je film u januaru bio prikazan na tom festivalu. To je bila kruna festivalskog života "Obraza", iako smo bili na dva A festivala, u Kairu i u Indiji. Kako se bližio kraj festivalskog života došli smo do srca Holivuda, jer Palm Springs pripada festivala koji su usko povezani s Američkom akademijom koja dodeljuje Oskare. Filmovi koji se prikazuju u Palm Springsu po pravilu bivaju nominovani za nagrade, Oskare. Na festivalu smo bili Edon Rizvanoli, Đorđe Stojiljković, direktor fotografije i ja. Imali smo sedam holivudskih dana u Palm Springsu, četiri projekcije i doživeli fascinantna iskustva.

Otkad je krenula distribucija u Srbiji i vaše kolege ovde pričaju o "Obrazu" kao o teškoj i emotivnoj priči koja dira u srce, ali i o vizuelnom doživljaju filma…

- Te reči nam znače puno. Kad na filmu radite osam godina, što zbog korone, što zbog finansijskih zavrzlama, onda su vam glavni oslonac vreme i prijatelji koji mogu doprineti da se sve to finalizuje i napravi na najbolji mogući način. I samo ti znaš kroz šta si prošao sa prijateljima. I kad na kraju dobiješ izuzetan fidbek - da si uspeo - pa to je neopisiv osećaj. A moji prijatelji su Galileo produkcija iz Crne Gore, Sinamon iz Srbije, Embrio iz Hrvatske, Mogador iz Nemačke, uz finansijske podrške regionalnih filmskih cenatara. Pogotovo nam je bila značajna podrška Filmskog centra Srbije. Jer to je podrška crnogorskom filmu u kom se značajnim delom govori na albanskom jeziku, i to u trenutku vrlo komplikovanih političkih okolnosti. Bio nam je to vetar u leđa i dokaz da u našim komisijama i institucijama postoje ljudi koji gledaju iznad banalnog, iznad podele na naše i njihove. Sve nas je to ohrabrilo da izguramo film.

Ako vi, kao etablirani reditelj, "gubite" osam godina da biste realizovali film, kako Ii je tek mladima koji tek počinju? U Srbiji prošle godine nije raspisan nijedan konkurs FCS-a za sufinansiranje, a po svoj prilici neće biti ni ove godine?

- Da, pratim probleme oko Filmskog centra Srbije. Problem s "Obrazom" bio je taj što je ušao u fazu pretprodukcije pre osnivanja Filmskog centra Crne Gore. Imali smo zato komplikovanu situaciju s finansiranjem. Međutim, danas je situacija u Crnoj Gori mnogo bolja, postoji sistemski pristup sufinansiranju filmova. Trenutno završavam jedan dokumentarac, i radim na razvoju celovečernjeg filma i osećam da sistem funkcioniše. Dugo smo, s puno interesovanja gledali kako se to nekada radilo u Srbiji, učili. Zaista vam da se reše sadašnji problemi.

Nećemo, valjda, još osam godina čekati na novi film?

- Ne. Vrlo sam inspirisan posle "Obraza" i siguran sam da će moj četvrti film biti prvi put rađen u kvalitetnijim uslovima. Zajedno s Melinom Potom Koljević radim na filmskoj adaptaciji vrlo uspešne pozorišne predstave Borisa Liješevića iz Gradskog pozorišta Podgorica "Čuvari tvog poštenja". U našoj verziji se zove "Matura" i bavi se jednim incidentom u razredu. Dakle, savremena je tema. Rezultati istraživanja do kojih je došla pozorišna predstava su naša polazišna osnova. Film u odnosu na pozorište daje mogućnost paralelnih radnji i malo više poniranja u likove. Vrlo smo inspirisani i radimo puno parom.