Najskuplji sir na svetu proizvodi se u Srbiji: Recept je tajna, a kilogram košta preko 1.000 evra

Magareći sir iz Srbije jedinstven je u svetu i jer se proizvodi samo u našoj zemlji i jer je - najskuplja vrsta među svim sirevima na planeti. Zašto je ovaj specijalitet specifičan, koja je njegova tajna, kako utiče na zdravlje, ali i na lepotu i ko može da ga priušti, za naš portal je govorio Slobodan Simić, upravnik rezervata prirode Zasavica, gde se sir i proizvodi.

„Robert Hartman, lični pisac kraljevske porodice iz Londona, prvi je od svetskih zverki probao naš magareći sir. Oduševio se, a on je probao sve na svetu, pa je napravio reportažu. Posle smo sir slali tadašnjem princu Čarlsu i Kamili“, kazao je Slobodan Simić, upravnik Specijalnog rezervata prirode Zasavica gde se proizvodi magareći sir.

Kilogram magarećeg sira i preko 1.000 evra

Slobodan Simić kaže i zašto je ovaj sir tako skup - skuplji i od najfinijih iz Francuske i Švajcarske.

„Magareći sir iz Zasavice jeste najskuplji na svetu i košta 1.000 evra po kilogramu. Tako je jer se magarećeg mleka preko godine dobija malo, a potrebno ga je mnogo za kilo sira. Zato njega i mogu da priušte uglavnom oni najbogatiji. Naši kupci su najviše stranci, amsadori. Jedan predsednički kandidat iz Ukrajine je kupio jednom prilikom sve što smo imali na lageru. A jednom singapurskom tajkunu smo prodali najviše - 12 kg. Njegov čovek je tada došao avionom i uzeo sve to za neku zabavu koja je koštala pet miliona dolara“, seća se Slobodan Simić.

On govori i odakle baš u Zasavici ovaj jedinstveni sir.

„Od starog Rima i Kleopatre, koja se kupala u magarećem mleku zbog lepote, nije bilo organizovane farme magaraca. Tako je bilo sve do srednjeg veka kada su po francuskim sirotištima držali magarce zbog mleka pošto ljudska beba od prvog dana može da pije još samo magareće mleko jer je najsličnije ljudskom. Kasnije se ta proizvodnja malo proširila po Evropi, ali na prostoru jugoistočne Evrope nije bilo nijedne farme nikada.“

Pre više od dve decenije, priča stara 2.000 godina o magarcu na kom je Isus ujahao u Jerusalim inspisisala je Slobodana da kupi nekoliko magaraca. Kada su se namnožili, stvorio je farmu, pa rešio i da pravi sir od mleka.

Recept za magareći sir strogo čuvana tajna

„Onda sam video da sir od magarećeg mleka niko nije na svetu napravio - zato što je nemoguće. Magareće mleko ima svega 0,5 odsto mlečne masti kao ljudsko, a druge vrste, poput kravljeg, imaju od 3,8 do 4,5, a bivolje i do 6 odsto. Dakle, problem je bio što se od masti pravi sir, a ne od vode, a magareće mleko je skoro nema. Tad sam angažovao razne ljude koji su probali da ga naprave, ali nije išlo. Onda se desio bingo - jedan naš tehnolog uspeo je, uz dosta literature i nešto malo kozjeg mleka i raznih aditiva“, priča Slobodan kako tajnu recepturu nisu odali nikom, pa ni predsednici Svetske konfederacije sireva.

Između ostalog i zato, ceo svet je želeo da zna kakav se to sir pravi u maloj balkanskoj zemlji i nigde više.

„Magareće mleko od kog se sir pravi izuzetno je za pluća, pa je u vreme korone bila posebna pomama za njim. Odlično je naročito za malu decu, za obnovu organizma, za preležane teške bolesti jer vi faktički kao da ponovo pijete majčino mleko. Sada već otkad postoji naša farma, ima i više doktorata i naučnih radova koji potvrđuju lekovitost magarećeg mleka. Ono i ne smeta gotovo nikome baš jer nema masnoće i blago je za razliku od, recimo, kravljeg koje ume da muči zbog laktoze“, priča Slobodan kako su i kreme i sapuni od magarećeg mleka odlični za podmađivanje i negu kože, što je očigledno znala i Kleopatra.

Ukus retkosti i skupoće

Naš sagovornik priča i da je sir od magarećeg mleka i dalje svetski fenomen.

„Mnogi i dalje pokušavaju da ga naprave, ali ne uspevaju. To je najređi i najskuplji sir na svetu. Godišnje proizvedemo desetak kilograma jer je potrebno 25 litara magarećeg mleka da se napravi kilo sira, a inače je potrebno četiri ili pet. To je mukotrpan posao, triput dnevno se muze pomalo, a za sir treba mnogo.“

I na kraju, šta kažu kupci, kakav je ukus magarećeg sira?

„Nije snažan i prepoznatljiv da se dugo pamti kao kod tartufa, recimo, ali je jednostavno prijatan, pomalo slatkast. Servira se po gram. To je ukus retkosti i skupoće“, zaključuje Slobodan Simić.