Od euforije do depresije - Kako su čelni ljudi Partizana poništili jedno dobro leto

Rat Predraga Mijatovića i ostatka uprave, povratak Srđana Blagojevića koji je nakon otkaza tužio klub, pa se dogovorio za nov ugovor i serija loših rezultata koji su crno-bele lansirali van borbe za titulu.

A ne tako davno, sve je izgledalo kao najava izlaska iz krize koja traje godinama.

Navijači Partizana će prošlo pamtiti kao trenutak kada je sat na stadionu u Humskoj konačno počeo da kuca u pravom smeru. Posle godina koje su pojeli skakavci, uprave koja je izgubila kompas i tribina koje su zvrjale prazne u znak bojkota, činilo se da je "Parni valjak" konačno izašao iz blata. Danas, dok se hodnicima stadiona vuku duhovi novih sukoba, a uprava se međusobno preglasava, leto deluje kao daleka, skoro nestvarna uspomena.

Sve je počelo sinergijom koja se u Partizanu retko viđa. Nova, privremena uprava na čelu sa Rasimom Ljajićem, Predragom Mijatovićem i Dankom Lazovićem donela je preko potreban autoritet. Grobari su prekinuli bojkot, a omladinska škola je, kao u najboljim danima, počela da izbacuje bisere koji su preko noći postali tržišni magneti. Ognjen Ugrešić je sa svojih 19 godina dostigao vrednost od 6,5 miliona evra, Nikola Simić je postao bedem od četiri miliona, dok je Andrej Kostić nagovestio da će biti sledeći veliki projekt kluba.

Tržišna vrednost tima skočila je sa skromnih 17 na impresivnih 44 miliona evra za samo godinu dana. Bio je to prvi put da je vrednost igračkog kadra premašila nivo ukupnog duga, koji je sa zastrašujućih 57 miliona sveden na 42,4 miliona evra. Partizan je ponovo bio relevantan, konkurentan Zvezdi i spreman za Evropu.

Ako je neko bio lice tog novog, poletnog Partizana, to je bio Jovan Milošević. Mladi napadač koji je stigao na pozajmicu iz Štutgarta postao je prava gol-mašina, postigavši 16 golova na 23 meča. Njegov pogodak u večitom derbiju podigao je Humsku na noge i vratio veru da titula nije samo san. Ipak, taj sportski uspeh krio je u sebi klicu budućeg kolapsa. Partizan nije imao otkupnu klauzulu, a Štutgart je tražio 10 miliona evra – cifru koju crno-beli nisu mogli da plate. Milošević je u januaru otišao put Verdera, a sa njim je iz tima nestala oštrina koja ga je krasila tokom jesenje titule.

Ono što je usledilo bio je pravi "galimatijas". Umesto da se temelji na sportskom sektoru učvrste, došlo je do dubokog institucionalnog raskola. Kulminacija se dogodila 9. marta, kada je Predrag Mijatović ostao usamljen u sopstvenoj upravi u kojoj je često samovoljno vukao konce.

U bizarnom obrtu, Upravni odbor je sa 4:1 nadglasao Mijatovića po dva ključna osnova: vraćanju trenera Srđana Blagojevića na klupu (stručnjaka kojeg je upravo Mijatović smenio nekoliko meseci ranije) i odbijanju vanredne izborne skupštine. Sukob između Ljajića, Lazovića i Milke Forcan s jedne strane, i Mijatovića s druge, postao je javna tajna koja je paralizovala klub. Autoritet sportskog sektora je srušen, a treneri su počeli da se menjaju kao na traci – od Blagojevića, preko Stojakovića i Čakara, pa sve do ponovnog povratka Blagojevića u atmosferi potpunog nepoverenja.

Dok se u ložama vodi rat za prevlast, kasa je ponovo prazna. Iako je dug nominalno smanjen, operativni troškovi od 415.000 evra mesečno postali su nesavladiv teret. Partizan se ponovo našao u situaciji da mora da „moli za pare“ kako bi prošao UEFA monitoring. Pomoć države od 2,5 miliona evra u poslednjem trenutku sprečila je katastrofu i omogućila nadu u evropsku licencu, ali je istovremeno ogolila poraznu istinu: model samoodrživosti je propao.

A još jedan monitoring čeka iza ugla do kraja meseca.

Lansiranje "bisera" škole, koji su sada jedini zalog za budućnost, ostaje jedina svetla tačka. Ognjen Ugrešić i Nikola Simić igraju pod teretom koji njihove godine ne bi smele da nose – oni su istovremeno i sportska uzdanica i jedina nada da će se prodajom zatvoriti rupe koje je napravila loša administracija.

Partizan je za manje od dve godine prešao put od euforije do depresije. Jedno dobro leto poništeno je samovoljom, lošim procenama i sukobima koji su važniji od onoga što se dešava na zelenom tepihu. Navijači, koji su se vratili sa nadom, ponovo gledaju ka istoku i zapadu sa istim onim zebnjama od kojih su mislili da su pobegli. Svetlo na kraju tunela se i dalje vidi, ali se čini da se tunel, Partizana radi, svakim danom sve više produžava.