Zbogom, BIGZ: Kako je slomljeno alternativno srce Beograda

Podeli:
Foto: Arhiva, Printscreen

Nakon što je zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić nedavno potvrdio gostujući u Beogradskoj hronici da je kompanija "Marera properties“ kupila zgradu "BIGZ-a“, započeto je renoviranje zgrade, zbog čega su većinski renteri prostorija morali da napuste zgradu. Među njima je i veliki broj bendova koji već godinama u BIGZ-u iznajmljuju prostorije za probe.

PROČITAJTE JOŠ

Generacije zaljubljenika u rokenrol i alternativnu kulturu najšireg spektra, zgradu BIGZ-a (skraćenica od „Beogradski izdavačko-grafički zavod“) doživljavaju kao svoj stvaralački centar. Još od zlatnog vremena Studentskog kulturnog centra, osamdesetih godina prošlog veka, Beograd nije imao tako uticajnu kreativnu tačku, u kojoj su se preplitala različita umetnička interesovanja.

Prilikom jednog susreta u studiju „Digimedia“ pre petnaestak godina, Boris Mladenović Bomla (grupa Jarboli) mi, onako u prolazu, skrene pažnju na par novih bendova i vrlo oštro podvuče: „Nije valjda da ne znaš za scenu u BIGZ-u!?“. Opasku sam ozbiljno shvatio i iste večeri se uputio u monumentalnu „zgradu kod sajma“. Još uvek u povoju što se okupljenih kreativaca tiče, osećaj je ipak bio da se tu zaista dešava nešto veoma važno.

Za one koji ne znaju ili ne razumeju magiju koja je nastajala u ovoj zgradi, priču o BIGZ-u ispričaće nekolicina grupa koje su, u različitim periodima delovanja ovog nezvaničnog kulturnog centra Beograda tamo živeli, stvarali, svirali dajući svoj doprinos kulturnom uzdizanju prestonice.

Boško Mijušković (grupe: Straight Mickey and the Boyz, Škrtice, Turisti)

„Zatvaranjem BIGZ-a konačno se desio i kraj jedne epohe u radu, kako kolektivnom, tako i individualnom, kreativnom i primenjenom. Gledajući sa ove distance, ovo je definitivno znak (pored pandemije), da kompas mora da se promeni i nastavi dalje u nekom drugom smeru. U BIGZ-u sam naučio da sviram, da sledim svoj put. Tamo sam čuo najbolji bend kako svira svaki dan, po ceo dan. Zbog toga nisam išao na predavanja, doduše fakultet je u mom slučaju bio promašaj u samom startu. Tamo sam čuo Peđu Milutinovića, najboljeg džez bubnjara na našim prostorima. Snimao sam album sa Partbrejkersima – veliko iskustvo. Upoznao sam Nikolu Vranjkovića, Kojota, Mikija Ristića, Nikolu Berčeka, Marka Aleksandra Gajića, Ognjenku Lakićević, Repetitiore, Artan Lili, Damjana Babića, Koleta, Petra Milanovića, Bomlu, Iliju Duni, dragog momka Ivana Petrovića i mnoge druge – dobre ljude. Sećam se koncerta mog benda Straight Mickey and the Boyz i grupe Repetitor. To veče je bilo katarzično, nešto veliko se desilo. Poslednjih godina bio sam u prilici da čujem mlađe bendove, uspeo sam dosta da naučim od njih. Verujem u promene i nadam se boljim stvarnostima. Ćao BIGZ! Idemo dalje.“

Bojan Slačala (bendovi Artan Lili i Stuttgart Online)

„Kao prvoborac u celoj priči, naravno da me je emotivno dotakla vest o kraju rada BIGZ-a kakvog poznajemo – a kako i ne bi kad su mi oba benda tu stasala. Iako ju je projektovao sa potpuno drugačijom namerom i svrhom, mislim da bi autor zgrade, arhitekta Dragiša Brašovan, bio ponosan na širok spektar umetničkih aktivnosti u zgradi u poslednjih 15 godina. Na veliki i značajan doprinos kulturnoj sceni od najrazličitijeg sadržaja koji je tu stvoren i koji je odatle izašao. U mom srcu večno će ostati kao simbol kulture jednog razdoblja.“

Aleksandar Marković-Lama (grupa Bolesna štenad)

„Da, zgrada BIGZ-a je prodata. Nekolicina medija je objavila samo osnovne informacije, a tek par njih je spomenulo da su tu bili neki muzičari. Činjenica je da je grad prodao jedan od najvećih alternativnih kulturnih centara na Balkanu, specifičan u svakom pogledu – neujedinjene oko političke ideje, nego oko ideje slobodnog duha. Zgrada koja ima veze sa svim bendovima srpske scene koji ste ikada čuli, ne usuđujem se ni da krenem u nabrajanje jer ne znam koji je bolji i važniji, zgrada koja je nesebično primala goste od Sibira do Kanade. Zgrada koja je iznedrila bendove koji su nas predstavljali u celom svetu. Zgrada koja je bila dom i slikarima, plesnim školama, glumačkim trupama, cirkuskim trupama, fotografima… U njoj su se upoznavali mladi bendovi, razmenjivali ideje, informacije važnije od suvog zlata, gde su se stvarala prijateljstva oslobođena predrasuda. Zgrada u kojoj su nastali „Manekeni BIGZ-a“, u kojoj je radio najkulji džez klub „Čekaonica“, dva najluđa alternativna mesta za svirke „Zmajevo gnezdo“ i „BIGZ scena“, zgrada u kojoj je jedna žurka trajala tri godine… Zgrada u kojoj su snimljeni mnogi važni albumi. Kada bi gitare iz Petrovićevog studija mogle da pričaju bila bi to zbirka najneverovatnijih priča. Zgrada koja nije mogla da se sruši, jer je do krova bila napunjena dobrim zvukom, emitovala je ljubav i širila je kroz region. Ostaje žal što grad nije prepoznao potrebu stvaranja art hub-a koji bi i dalje služio na ponos svima. Kapitalizam, nesretan kakav jeste, nema potrebu za kulturom i ne vidi dalje od novca. Umetnici, apolitični kakvi i treba da budu, nisu na vreme prepoznali da moraju učestvovati u ovakvoj vrsti borbe. I ne treba. Citirao bih Nikolu Vranjovića: „Zašto da se predam, nisam se ni borio. “Ali ovo nije kraj, ovo je novi početak i nadam se da će se na nekom novom mestu ovi divni ljudi koje sam tu upoznao ponovo sresti i ujediniti, jer ova zgrada nije samo beton ona je postala ideja, a ideja je neuništiva.“

Grupa Autopark

„Isprva nismo hteli da odgovaramo na ovu temu, bolna nam je, nekako smo se davno pozdravili s BIGZ-om, a i mislili smo da treba da prepustimo utiske na ovu temu onima koji su i dalje u toj zgradi. Mi smo izašli odatle pre nekoliko godina, otišli samo da uzmemo neku kutiju… Ali, Autopark je pionir BIGZ-a, pa samim tim ovaj odgovor nekako dugujemo sebi, bendu, BIGZ-u. Gledali smo kako nove grupe dolaze tokom godina, bilo je zaista uzbudljivo, sa svim manama, lepo vreme za poslednje spratove BIGZ-a, a i srpsku scenu. Naša druga kuća. Da je ovo neki bolji svet, BIGZ bi se negovao kao dragoceno mesto nekakve supkulture, ali svet nikad nije bio dobro mesto. Nadamo se da će muzičari uspeti da pronađu novo utočište, gde je jedna takva utopija u distopijskom ambijentu moguća.“

Jovan Sibinović (bend Šajzerbiterlemon)

„Prodaja zgrade BIGZ-a je, pre svega, očekivana. Niko od nas, kada malo razmislimo, ne bi trebalo da bude iznenađen ili šokiran što ogroman broj radnika u kulturi gubi svoj prostor za rad i biva izbačeno na ulicu za manje od mesec dana. Sistem može da prepoznaje i pomaže ovakve neformalne oblike organizovanja umetnika ili može da ih guši, tu nema „između“. Mislim da nam je svima odavno jasno gde tu spada sistem naše zemlje. Veliki problem je što će mnogi ljudi izgubiti posao, ali još veći problem je činjenica da ovakvo dešavanje doprinosi kreiranju okruženja u kome će se sve manje mladih ljudi baviti alternativnom kulturom. Trebalo bi da budemo veoma besni, ali kada toliki broj ljudi dobije rok od mesec dana da napusti prostor u kome su gradili duh čitavog grada, onda nema vremena za bes, već samo za hitno pronalaženje novog prostora.“

Danilo Ilić (bend Sitzpinker)

„Po mom mišljenju BIGZ je najveći kulturni centar koji Beograd poseduje. Bilo je teško otići sa tog sedmog sprata. Mislim da je veliki gubitak za kulturu to što se trenutno dešava sa BIGZ-om. Situacija u kojoj su svi nezavisni umetnici, bendovi koji su koristili prostorije, primorani na traženje novog utočišta, za posledicu ima razbijanje jedne umetničke zajednice. Teško je sada zamisliti ili pronaći takav prostor.“

Ivica Marković (grupa Nežni Dalibor)

„Tamo su cele naše karijere, tamo su nastajale pesme, tamo su snimani i albumi. Bilo je i koncerata, i kompilacija posvećenih toj zgradi, pa čak i događaja iz domena mitologije kad na primer Evan Dando (grupa The Lemonheads) slomi svoju gitaru i ostavi je „toj zgradi“. Treba se svakako podsetiti da BIGZ nikada nije bio državni „Dom kulture“ koji je preživeo iz doba socijalizma, niti je ikada bio nekakav „skvot“. Zgrada BIGZ-a je privatizovana još pre skoro 20 godina u jednoj od spornih privatizacija, i sada je samo preprodata drugom privatniku koji želi da je pretvori u klasičan poslovni objekat. Mi smo tamo sve vreme uredno plaćali rentu i to ne baš malu za onako loše uslove, i zato nas je i bilo 5-6 bendova po prostoriji. Mogli smo da zahvalimo krizi što prethodni vlasnik nije imao interesa da je rekonstruiše i pretvori u poslovni objekat, pa smo je svi mi svojim radom pretvorili u jedan nefomalni kulturni centar. I to je potrajalo i duže nego što smo očekivali, s obzirom na pritisak kapitala i „džentrifikaciju“ koja se dešava u mnogim delovima grada već duže vreme. Umetnici i kulturni život podignu vrednost nekom zapuštenom objektu, pa i celom kvartu, a onda dođe kapital i sve pretvori u nešto bezlično i bez duše. Zato pozivam nadležne da uče na iskustvima metropola koje su prošle ovakve procese još pre pola veka. U Amsterdamu su na primer to dobro shvatili, i zato rade upravo suprotno, pa pod povoljnim uslovima umetnicima ustupaju takve prostore kakvih mi imamo još mnogo u državnom vlasništvu.
Takođe, pozivam i neke državne institucije kulture koje još uvek funkcionišu, tipa Dom omladine, da pronađu načina da afirmišu domaće umetnike, tako što će ustupati prostore i neke manje atraktivne termine po povoljnijim cenama, a ne po tržišnoj renti istoj kao i za svetske zvezde. Svi mi bismo voleli da se bavimo samo muzikom, ali to je danas privilegija. Međutim, bez obzira na sve, kao i do sada, scena će se snaći. Hvala svima koji brinu.“

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama InstagramFejsbuk i Tviter.

Komentari

Vaš komentar