Blud, razvrat i skandali: Sve tajne sa dvora Karađorđevića

Ukoliko posmatramo istoriju i ono što se dešavalo u kraljevskoj porodici, očekuje nas mnogo epizoda uzbudljivih obrta i otkrivanja mračnih tajni kraljevske porodice. Nije zvanično potvrđeno da će neki od istorijskih momenata koje ćete pročitati u nastavku teksta zaista biti i prikazani u seriji, ali je sasvim u redu podsetiti se “druge strane istorije” koja je često i uzbudljivija od zvaničnih, šturih informacija koje možemo pročitati u školskim udžbenicima.Princ Đorđe Karađorđević proglašen za ubicu – išutirao slugu u stomakPoslednje februarske noći 1909. godine Opštoj državnoj bolnici u Beogradu javio se Stevan Kolaković, prinčev poslužitelj, i požalio na jake bolove u stomaku. Operisan je, ali četiri dana kasnije je preminuo. Obdukcijom je utvrđeno da je smrt nastupila kao posledica perforacije tankog creva. Odmah po prijemu Kolakovića u bolnicu u javnost je iz vladinih izvora plasirana vest da je Kolaković pao na stepeništu i tom prilikom se jako udario.Ali uporedo sa ovom verzijom, zvaničnom, kroz srpsku prestonicu počela je da kola i nezvanična – bahati Đorđe Karađorđević šutnuo je svog poslužitelja i naneo mu povrede kojima je on potom podlegao! Za nekoliko dana i opozicione novine počele su neuvijeno da pišu o tome, nazivajući prestolonaslednika “ubicom.” Suočen sa skandalom, princ Đorđe Karađorđević, deset dana po Kolakovićevoj smrti, uputio je pismo predsedniku Vlade Stojanu Novakoviću:“Uzbuđen skroz nepravednim i nepravičnim insinuacijama, koje je jedna nesrećna slučajnost izazvala u izvesnim krugovima našega javnog mnjenja, čast mi je, u odbranu kako moje dosad ničim okaljane časti, tako i moje potpuno čiste i mirne duše, učiniti vam ovu izjavu: Najdublje proniknut rodoljubivim dužnostima, koje mi moja savest u ovome trenutku nalaže u interesu Otadžbine, ja se odričem svih prava i prerogativa koji mi po Ustavu pripadaju. Ova moja odluka je nepokolebljiva.“Narednog dana oglasio se zvaničnom proklamacijom i kralj Petar. Obznanio je da prihvata Đorđevu odluku i za prestolonaslednika proglasio Aleksandra. Iako je ovim dvor praktično priznao Đorđevu krivicu, još dugo je opstala teorija po kojoj je čitava afera s Kolakovićevom smrću montirana da bi se Đorđe uklonio s vlasti. Navodno je princ izazvao bes Austrougarske oštrim protivljenjem aneksiji Bosne i Hercegovine godinu dana ranije.Istinu, međutim, nedvosmisleno otkriva pismo koje je nesrećni poslužitelj iz bolnice posredstvom poznanika-bolničara uputio porodici:“Draga ženo, pre neki dan tukao me je grozno prestolonaslednik Đorđe s nogama u mali trbuh, a pesnicama po licu i glavi. Ja sam odmah dobio jake bolove i doveli su me u bolnicu, i baš sinoć 2. marta dođu u bolnicu upravnik varoši Beograda Alimpić, načelnik Saniteta i zastupnik upravnika Dvora g. Milutinović i nateraše me da potpišem jedan akt: kako me nije niko ubio, nego da sam pao s basamaka i da sam se tako ubio; ženo, zato ti javljam da nisam pao, nego me ubi prestolonaslednik Đorđe u trbuh nogama. U slučaju moje smrti: traži izdržavanje iz Dvora i čuvaj dobro decu.”

Gej afera koja je tresla kraljevstvo – veza princa Đorđa sa čuvenim matematičarem Mikom AlasomKralj Petar Prvi se žalio do boga što mu "Mika Alas pečati sina Đorđa odastrag“. Sada je jasno zašto se ovaj veliki srpski matematičar opredelio za alternativni život među alasima, pristanišnim radnicima i ostalim marginalcima Savamale.Možda je ova romansa uticala i na to što je Đorđe Karađorđević morao da se odrekne prestola. A i njegovo ubistvo sluge koga je izbezumljen ubio udarivši ga između nogu liči na ljubavnički gnev. Na našoj najvećoj novčanici se nalazi lik dobrog prijatelja Mike Alasa, Slobodana Jovanovića, za koga se nikada nije čulo da je imao neku vezu sa ženama.Kralj Aleksandar Karađorđević nije bio gej, mada su strogo kažnjavani ljudi koji su širili takve glasine. Verovatno je režim bio preosetljiv zbog kraljevića Đorđa.

Kraljica Marija bila srpski idealMarija je bila druga ćerka rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna i rumunske kraljice Marije, princeze od Velike Britanije i Irske. Bila je čuvenog plemićkog roda, potomak ruske carske porodice i britanskog kraljevstva. Baka po majci bila joj je velika kneginja Marija Aleksandrovna, sestra ruskog cara Aleksandra III, a deda po majci joj je bio Alfred, vojvoda od Edinburga, drugi sin britanske kraljice Viktorije.Kada je kralj odlučio da se ženi imao je 37 godina, a većanje ko će biti njegova kraljica završeno je izborom rumunske princeze. U februaru 1922. godine, u pratnji predsednika kraljevske vlade Nikole Pašića Aleksandar na poziv rumunskog kralja odlazi na Karpate, u raskošni letnji dvorac Peleš u Sinaji da isprosi nevestu, čije je lepo lice, plave oči i skladnu građu već video na fotografiji dobijenoj od odanih saradnika. Svedočanstava kažu da su Aleksandar i Marija izašli u šetnju, iz koje se princeza vratila sa vereničkim prstenom. Svadba je bila zakazana već za jun iste godine.Mladence je u Sabornoj crkvi u Beogradu venčao patrijarh srpski Dimitrije 8. juna 1922. godine. Venčani kum bio je engleski kralj Džordž Peti, koga je zamenjivao njegov sin, princ Albert. Narod je kraljici klicao pesmu „Kraljevoj verenici“, koju je Stanislav Binički komponovao specijalno za tu priliku. Kraljica je sa balkona Starog dvora odgovorila: „Ja vam od srca blagodarim“. To su bilje njene prve reči izgovorene na srpskom jeziku, koje su tad i zauvek oduševile srpski narod.Kao da su tad videli sve što će obeležiti život ove velike žene. Bila je posvećena supruga, domaćica, kraljica koja je znala sve obaveze koje njena titula nosi. Na balovima i raznim gozbama, beleži Vojislava Latković, nosila je jednostavne toalete najboljih francuskih kreatora, a svesna da je njena nova domovina tek izašla iz teškog rata negodovala je skupocene poklone koje je dobijala od muža i smatrala da je bolje da se ulažu u humanitarne svrhe.Nad skladnim životom kraljevskog para, o kome su pričale druge plemićke kuće, tamna senka nadvila se kada je kralj u podrumskoj “sobi za šaputanje” kraljicu obavestio o pokušaju atentata u Zagrebu i o saznanjima o novom napadu u Francuskoj, u koju se spremao da pođe.Slutnje su se obistinile u utorak 9. oktobra 1934. godine, prilikom zvanične posete Francuskoj, u Marselju ispred Palate Burze, u 16 časova i 20 minuta. Kralj je iz blizine pogođen tri puta, kada je ubijen i  francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu.

“Pera kapija” ili “Pera peder” Petar Živković bio je ministar, predsednik vlade i jedan od najbližih saradnika kralja Aleksandra Karađorđevića, za čiji je interes organizovao atentat na kraljevog brata Ðorđa. Rođen 1879. u Negotinu, u porodici sitnog trgovca, Živković se opredelio za vojni poziv jer je to bio način da se izbavi iz siromaštva: tokom školovanja je imao osiguranu hranu i stan, a kasnije sigurnu platu. Završio je prvo za podoficira, a onda se doškolovavao uz službu. Navodno je prišao urotnicima protiv kralja Aleksandra Obrenovića i u noći Majskog prevrata otključao im je vrata i pustio ih dvor.Takođe je imao i nadimak “Pera kapija”, ali i “Pera peder” –  zbog navoda da je imao homoseksualnih sklonosti, kao i da je orgijao sa vojnicima.Pošto je bio neženja, a to je dodatno raspirivalo glasine o pederastiji, Živković je znao da se pravda rečima: “Ja ne bih mogao uopšte da uradim ovo kada bih imao porodičnih obaveza”.S druge strane, prorežimske novine su Petra Živkovića opisivale kao „čoveka sa puno energije i velikih administrativnih sposobnosti… nemilosrdan prema samom sebi kada je u pitanju dobro zemlje, rob svoje dužnosti, revnostan radenik i čovek čiji je patriotizam prošao kroz najžešća iskušenja“.Posle ubistva kralja Aleksandra u Marseju 1934. godine, Živković je postavljen za ministra vojske i mornarice. Na ovoj funkciji bio je do marta 1936. godine, kada ga je zamenio general Ljubomir Marić. Posle toga se povukao iz aktivnog političkog života.

Preljube i vanbračna deca?Za kralja Aleksandra Karađorđevća se pričalo da je sazidao vilu jednoj lepotici u Lisičjem potoku, odmah ispod Belog dvora, da bi mu bila “pri ruci”. Beogradskom čaršijom brujala je priča o strasnoj ljubavnoj vezi kraljice Marije i jednog ađutanta Slovenca.Cinični Miloš Crnjanski, beleži u “Embahadama” da bi neki srpski ministri i diplomate, za ono što su pričali o kraljici, dobili nož u stomak od uvređenog sina “da je bila majka nekog nosača, a ne kralja”. Međutim, ima i jedna kraljevska porodična tajna koju niko nikad nije osporio i koja je bila jedna od retkih u dinastiji Karađorđević koja nije skandalozno otkrivena u javnosti. Za nju su, po svemu sudeći, znale samo osobe najodanije dvoru i kruni.O ovoj tajni prvi je progovorio kraljević Tomislav Karađorđević u maju 1994. godine. Ispričao je da je na Oplenac stigla njegova sestra, vanbračna ćerka kralja Aleksandra. Bilo je to u kancelariji Miladina Gavrilovića, direktora “Zadužbine kralja Petra Prvog”.

Ubica kralja Aleksandra imao više identitetaVeličko Dimitrov Kerin je bio bugarski terorista, pripadnik VMRO-a, koji je 9. oktobra 1934. u Marseju ubio jugoslovenskog kralja Aleksandra I i ministra spoljnih poslova Francuske Luja Bartua. Prilikom atentata Veličko Kerin je i sam usmrćen. Kod atentatora je pronađen pasoš na ime Petar Kelemen izdat od generalnog konzulata Republike Čehoslovačke u Zagrebu. Ubica je imao više lažnih imena: Vlado šofer, Rudolf Suk, Vladimir Dimitrov, Stjepan Dimitrov, Georgi Stojanov, Vlado Georgijev Černozemski, Veličko Stojanov, Veličko Georgijev.Na listi zlodela imao je i ubistva dvojice bugarskih narodnih poslanika.U VMRO je stupio 1922. Nakon ubistva Dima Hadžidimova, bugarskog narodnog poslanika iz redova Bugarske komunističke partije 1924, osuđen je na smrt 1928, ali je amnestiran 1932. Takođe je ubio člana VMRO-a 1930.Krajem avgusta 1934. godine, na poziv Anta Pavelića, Černozemski vrši obuku ustaša za atentat na kralja Aleksandra u logoru Janka Pusta i Nađ Kanjiža. Nakon obuke izbrana su još trojica atentatora: Mijo Kralj, Ivan Rajić i Zvonimir Pospišil, koji su sa lažnim pasošima ušli u Francusku, dana 9. oktobra 1934. u Marselju.Veličko Kerin je ubio jugoslovenskog kralja Aleksandra I i smrtno ranio ministra spoljnih poslova Francuske Luja Bartua. U gužvi koja je usledila, Kerina je mačem oborio francuski policajac, a zatim su ga pogođenog sa više metaka u telo na smrt pretukli okupljeni građani. Prebačen je u kancelariju marseljske službe bezbednosti, gde je i umro, ne izgovorivši ni jednu reč. Kod njega je pronađen čehoslovački pasoš na ime Petar Keleman, dva pištolja, mauzer C96 kalibra 7,62 mm i valter, dve bombe, busola i 1.700 franaka. Pasoš je izdao čehoslovački konzulat u Zagrebu. Kerin je imao na desnoj ruci istetoviranu mrtvačku glavu i dve ukrštene kosti, a iznad četiri slova, ćirilicom, ВМРО.Tajno je sahranjen na nepoznatom mestu.https://www.youtube.com/watch?v=mHjB1dE3Wrc&feature=emb_titlePratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.