Da li će Nemačka ponovo postati "bolesni čovek Evrope"? Evo koji faktori će odlučiti sudbinu najmoćnije evropske ekonomije

Piše Dimitrije Milić, Novi treći put

Nemački ekonomski model još uvek nije do kraja slomljen, ali beleži značajne poteškoće usled gubitka konkurentnosti. Nemačka ekonomija se zasnivala na tri tačke koje su u prethodne dve godine potpuno izgubile na značaju. Te tri tačke su bile: izvoz industrijskih proizvoda u Kinu, jeftina energija iz Rusije i pozitivan ekonomski efekat razmeštanja nekih proizvodnih kapaciteta u susedne zemlje sa jeftinijom radnom snagom.

Kinesko tržište se pokazalo kao sve manje otvoreno i iz ove države kreće da dolazi konkurencija u pojedinim tradicionalno jakim nemačkim sektorima, poput automobilske industrije. Jeftina energija koja je dolazila iz Rusije je sa početkom rata u Ukrajini prestala da bude lako dostupna, te je ova država bila prinuđena da uđe u proces ad hoc energetske diversifikacije.

Takođe, cena radne snage u najbližem nemačkom komšiluku je značajno porasla, jer se kroz prethodnih nekoliko dekada desila ekonomska konvergencija između bivših socijalističkih država i najmoćnije evropske ekonomije. Početkom 1990-ih Češka Republika i Poljska su bile na oko 20-30% BDP-a po glavi stanovnika Nemačke, da bi u poslednjim godinama ta razlika pala na samo 70%-80%. Ovaj ukupni skok troškova poslovanja i veća konkurencija iz sveta doveli su do problema najviše u industrijskom sektoru, te je u ovoj godini on zabeležio pad proizvodnje od oko 5% u odnosu na 2023. i smanjenje trgovinskog suficita, koji je mahom bio rezultat jakog izvoza industrijskog sektora.

Osim ovih problema, Nemačka se suočava sa potrebom za povećanjem vojne potrošnje zbog rata u Ukrajini i ruske bezbednosne pretnje. Ovo predstavlja veliki diskontinuitet u odnosu na prethodne decenije kada je prosečna potrošnja na odbranu bila tek oko 1,5% BDP-a i vojska bila predmet stalne seče troškova. To je doprinelo da Nemačka u celokupnom periodu niske potrošnje na vojsku uštedi između 500 i 600 milijardi evra za popularnije stavke, što je drastično redukovalo operativne kapacitete njene vojske, a sada je prinuđena da za ove potrebe troši i preko 2% BDP-a.

Ipak, uz sve ove manjkavosti i probleme sa kojima se suočava ova država u sferi ekonomije i povezanih pitanja poput energetike, deluje da je ona izdržljivija nego što izgleda. Za početak, ova država nije u recesiji, već u svojevrsnom vidu stagnacije sa veoma niskim stopama rasta ili minimalnim padom BDP-a nekoliko godina.

Mnoge članice Evrozone su i godinama posle Svetske ekonomske krize imale slične niske stope rasta, iako nisu imale ni približan broj izazova poput Nemačke danas. Razlog zašto se nije desio kolaps ove ekonomije je što je ona jedna od najkompleksnijih i najdiversifikovanijih u Evropi, a u ovoj sferi je rangirana iznad Kine i SAD na listi Harvard Univerziteta.

Osim što je diversifikovana, ona poseduje jednu od najproduktivnijih radnih snaga na svetu, te je po ovom kriterijumu za oko 15% do 20% uspešnija od proseka Evropske unije i tek malo slabija od SAD-a.

Ona ima i jednu od najvećih industrijskih baza na svetu, te kao četvrta ekonomija sveta u okviru svog BDP-a ima oko 25% udela industrije, dok je kod ostalih zapadnih država taj udeo daleko manji i često dosta ispod 20%. Globalni pad industrije koji se dešava i pogađa druge države, samim tim više pogađa samu Nemačku.

Međutim, kada dođe do revitalizacije ovog sektora u svetu, Nemačka će se izvesno brzo oporaviti, jer i zbog zelene tranzicije, novih projekata u izgradnji i diverisifkacije energetskih izvora, cena energije će joj se izvesno stabilizovati.

Navedena industrijska baza je i najveći adut ove države kada se radi o vojnoj industriji, jer uprkos svim manama, kritikama i decenijama niske potrošnje, ona je drugi najveći donator Ukrajini. Nemačka je evropski prvak u proizvodnji granata i drastično diže kapacitete u ovoj oblasti, Kijevu je poslala više vojne opreme od bilo koje druge evropske NATO članice i čak restaurira zapuštene tenkove drugih država za potrebe slanja ukrajinskoj vojsci. U svom najlošijem stanju je najvažniji snabdevač u ratu posle SAD-a, a njeni kapaciteti u ovoj oblasti ne padaju, već ubrzano rastu.

Nemačka država je zbog decenija odgovorne fiskalne politike i jedna od najlikvidnijih na svetu, te joj udeo duga u odnosu na BDP čini tek oko 60%, dok je u slučaju SAD, Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva ili Italije udeo duga preko 100% BDP-a.

To ovoj državi omogućava da se jeftinije zadužuje, investira više i beleži mnogo veće deficite nego što može da priušti bilo koja druga velika zapadna država. Nemačke vlade su ovoj praksi nesklone i postoje veoma jaka zakonska ograničenja da se javna potrošnja lako povećava, ali u praktičnom smislu postoji ogroman fiskalni prostor koji je još uvek netaknut.

U tom smislu, nemačka kriza bi trebalo da bude posmatrana više kao privremeni problem i nešto što se već ranije dešavalo, a da se navedena država vraćala u život. Industrija ove države preživela je devastaciju tokom Drugog svetskog rata, da bi se kroz reforme Ludviga Erharda brzo vratila na evropski tron kao najmoćnija i industrijski suvereni lider Evrope.

U drugoj polovini 1990-ih i početkom 2000-ih bila je nazivana „bolesnim čovekom Evrope“, da bi kroz reforme Gerharda Šredera zvane „Agenda 2010“ postala ubedljivo najproduktivnija i uspešnija tokom druge polovine 2000-ih i celih 2010-ih. Dosta će zavisiti od naredne vlade i njenih reformskih kapaciteta, ali ukupno gledano se istorijski uvek pokazivalo da klađenje protiv Nemačke u ekonomskoj sferi nije dobra ideja.