Piše Peđa Mitrović: Srbija više ne usporava - SNS je industriju doveo do zida

Piše Peđa Mitrović, narodni poslanik i generlani sekretar Stranke slobode i pravde

Industrijska proizvodnja je u februaru 2026. bila niža za 0,3% nego u istom mesecu prošle godine. Međutim, mnogo važnija je zbirna slika za prva dva meseca ove godine, koja pokazuje pad ukupne industrijske proizvodnje od čak 4,7%. Ovo više nije statistički šum, niti posledica jednog lošeg meseca, niti posledica protesta i blokada, niti je posledica rata u Iranu koji se desio nakon što su podaci prikupljeni - ovo je direktan i jasan signal da je industrijska politika na kojoj je SNS godinama gradio priču o „ekonomskom uspehu“ udarila u zid. A s obzirom na geopolitičke trendove, može se očekivati dodatno pogoršanje.

Šta pokazuje struktura industrije

Posebno zabrinjava što je pad zabeležen u 14 od 34 oblasti prerađivačke industrije, uključujući tekstil, prehrambenu industriju, proizvodnju pića, farmaceutsku industriju, proizvodnju računara i elektronske opreme, kao i proizvodnju derivata nafte. Jedina oblast koja trenutno značajno ublažava ukupnu statistiku jeste proizvodnja motornih vozila, koja je u februaru porasla za 45,4%.

Drugim rečima, bez novog proizvodnog ciklusa u Kragujevcu i rasta proizvodnje u Stellantisu, slika industrije bila bi još ozbiljnije negativna. Upravo u tome leži suština problema. Kada jedna kompanija drži statistiku na površini, dok ostatak sektora tone, to više nije pitanje cikličnog kretanja, već dokaz duboke strukturne slabosti industrijskog modela. Ova statistika nije apstraktna. Ona je već vidljiva na terenu i na nju smo više puta upozoravali i u Narodnoj skupštini.

Zatvaranje fabrika i gubitak radnih mesta

Tokom 2025. i početkom 2026. zatvoren je ili je najavljeno zatvaranje niza velikih fabrika koje su održavale čitave lokalne zajednice. Benetton je zatvorio pogon u Nišu. Leoni je zatvorio fabriku u Malošištu i bez posla ostavio oko 1.900 ljudi. Dräxlmaier je najavio zatvaranje pogona u Zrenjaninu sa gotovo 2.000 zaposlenih. Samo u javno potvrđenim slučajevima govorimo o više hiljada izgubljenih radnih mesta. Posebno je poražavajuće što su mnoge od ovih kompanija godinama bile među najvećim korisnicima državnih subvencija.

Za Leoni se navodi najmanje oko 36 miliona evra državne podrške, dok pojedini izvori, kada se uključe i indirektni podsticaji, govore i o znatno višim iznosima. A danas, kada se pogoni zatvaraju, a hiljade radnika ostaju bez posla, nameće se jednostavno pitanje: šta je Srbija dugoročno dobila ovom politikom?

Model koji više ne funkcioniše

Suštinski problem je što Srbija u prethodnoj deceniji nije reformisala poslovni, institucionalni i inovacioni ambijent kako bi privukla investicije veće tehnološke složenosti. Dok su Poljska, Češka i Slovačka gradile lance vrednosti u baterijama, elektronici i naprednoj industriji, Srbija je ostala zaglavljena u modelu niskih plata, subvencionisanih pogona i montaže komponenti. Taj SNS model industrijske politike je mogao da daje privid stabilnosti samo dok je Srbija bila jedna od najjeftinijih investicionih destinacija u Evropi sa najjeftinijim radom. Posle izuzetno snažne inflacije nakon korone koju je Srbija imala i nakon daljeg rasta korupcije, s tim je gotovo. Troškovi rada su viši, cena energije raste, a istovremeno evropska automobilska industrija ulazi u period ozbiljnih potresa. Zato se kapital seli tamo gde postoji veća produktivnost, bolja infrastruktura znanja i viša pravna sigurnost. Srbija pod naprednjacima to ne nudi.

Još opasnije je to što Srbija, za razliku od zemalja Centralne i Istočne Evrope, nije uspela da izgradi snažnu domaću industrijsku bazu. Češka, Slovačka i Poljska nisu samo privlačile strane investicije, već su istovremeno snažno razvijale domaće dobavljače, sopstvene izvozne kompanije, podstivale su ulaganja u istraživanje i razvoj, tehničko obrazovanje i razvoj industrijskih klastera. Srbija je, nasuprot tome iako ima industrijsku i inženjersku tradiciju, ostala pretežno oslonjena na montažne pogone stranih kompanija, uz slabo razvijenu mrežu domaćih proizvođača koji bi mogli da opstanu i kada strani kapital ode. Zato se u Češkoj, Poljskoj ili Slovačkoj zatvaranje jednog stranog pogona ne pretvara automatski u šok za čitav sektor.

Kraj jednog modela

Ono što se godinama predstavljalo kao razvoj danas pokazuje svoju pravu prirodu: rast bez dubine, bez domaće industrijske baze i bez dugoročne otpornosti i održivosti.

Zato ovo nije prolazni ciklus. Ovo je kraj jednog modela. Krajnji je trenutak da razgovaramo o budućnosti posle Vučića.