“Muti mi se pred očima, a policajac Bukvić, nemilosrdno me steže za nadlakticu”: Ispovest uhapšenog profesora iz Užica o danima iza rešetaka

Bez saslušanja pred tužiocem i sudijom, određen mu je pritvor do 30 dana. Do ukidanja te odluke, pokraj bolničke postelje, neprekidno ga je čuvala policija. Zbog lošeg zdravstvenog stanja u bolnici ostaje i nakon ukidanja pritvora, a po konačnom izlasku iz bolnice, istog dana odlazi na protest gde se obraća svojim Užičanima. Za list Nova Nikolić govori kako su izgledali ti dani, kako je sve doživeo i podneo, i kako posle svega gleda na taj period.

Koji vam se trenutak stavlja na teret i tumači kao napad na službeno lice?

Kada nas je policija zaustavila u uličnoj šetnji i postavila kordon, nekoliko nas je pokušalo da zaustavi kolonu jer smo bili na početku, ali nas građani sve više guraju, policija kreće da udara štitovima i nije bilo moguće obuzdati toliki broj ljudi. Dešava se da kordon popušta pod inercijom, a mi smo krivi zato što smo bili na čelu kolone iako smo svi izbegavali susret sa policijom i mogućnost bilo kakvog incidenta. Krivi smo u stvari zato što smo već mesecima, a ja i više od godinu dana, istaknuti u ovoj našoj borbi. Iskoristili su naše prisustvo da nam stave na teret, prvo ometanje službenog lica a onda, kada su nas sutradan priveli, to preinače u napad na službeno lice. Incident je zapravo izazvala jedinica interventne policije i njen komandir i to neadekvatnim postupanjem, zakasnelim postavljanjem kordona, nedovoljnim brojem policajaca, incidentnim nastupom…

Kako je izgledalo postupanje policijskih službenika tog dana, a kako tokom hapšenja, sprovođenja i boravka u pritvoru?

Posle demonstriranja sile na ulici, brutalnost policije se nastavila na magistrali što je je videla čitava Srbija. Narednog dana u školi radim na upisu, hol je pun učenika i njihovih roditelja, na očigled svih, dolaze i odvode me dva policajca. U prostorijama Kriminalistike proces traje, satima se ništa ne događa. Neki od službenika stidljivo razgovaraju sa mnom, ne razumeju zašto se tako radi, pa očekuju isto veče celo Užice na ulici. Tokom davanja izjave naglasio sam svoje zdravstveno stanje. Maloletno dete mi donosi neophodne stvari i deo lekova, ali pošto nisam imao direktnu komunikaciju sa njim, ne shvata da neke mora da podigne u apoteci, jer mi je tog dana prepisana nova terapija nakon kontrole. Sa lisicama me sprovode u zatvor.

Kako se desilo da vam pozli i da li je tačno da ste tražili propisanu terapiju i lekarsku pomoć, ali da vam to nije bilo dozvoljeno?

Na prijemu u zatvor ponovo kažem da sam lošeg zdravlja, da sam srčani bolesnik, da nemam sve lekove i da bi trebalo da me pogleda lekar. Kažu da hitna neće doći preventivno, već samo ako budem životno ugrožen. Za lekove kažu da će kao videti da organizuju i tu je kraj, vrata ćelije su se zalupila. Od tog trenutka, komunikacija je moguća samo kad neko od čuvara otvori prozorčić. Nekoliko puta se to i događa i svaki put tražim pomoć, kažu da će videti. U ćeliji je malo prostora, nas je trojica, mali prozor, napolju skoro 40, ne mogu da dišem, osećam žestoku aritmiju. U poslednjem kontaktu, u 23 časa, stražar kaže cimerima da paze na mene, ujutru isto. Opet se žalim, tražim pomoć, kažu da će me uskoro voditi pred tužioca, pa će tada videti. Sve manje snage imam, ali pošto mogu da napravim tek 2-3 koraka i ne shvatam kakvo mi je pravo stanje. Tek kad su me poveli iz ćelije, shvatam da se teturam i da ne mogu uz stepenice.

Šta se dešava kada su vas sa lisicama na rukama sprovodili pred tužica?

Dočekuje me veliki broj ljudi, muti mi se pred očima, a policajac sa prezimenom Bukvić, nemilosrdno me steže za nadlakticu i požuruje. Ne razaznajem lica ljudi, čak i pored starijeg sina prolazim, tek po izlasku, na snimku vidim kako zaprepašćeno gleda za mnom. Tražim da uspore, ne mogu da hodam a istovremeno želim da izdržim, koristeći poslednje atome snage i svesti. Nakon nekoliko stepenika sve mi je u magli i jedino osećam prste u mišici. Vidim vrata lifta i počinje belina. Ležim na podu, pokušavam da se pomerim, ruke su sputane. Čujem jedan ženski glas koji traži da se pozove hitna. Dolazi i moj advokat koji traži da me odvežu, ali tek kad je doktorka iz hitne to zatražila, skidaju mi lisice.

Da li ste osetili strah za sopstveni život kada završavate u službi hitne pomoći a zatim u intenzivnoj jedinici Koronarnog odeljenja?

Smeštaju me u vozilo, ali dobijaju naređenje da čekaju policijsku pratnju. Sledeće čega se sećam je prijemno i ljudi okolo, čujem jedan glas koji opominje policajce da se odmaknu, jako teško dišem. Dobijam neke injekcije, kiseonik, kateter, braunile… Shvatam da je ozbiljno, ostalo mi je dete koje nema majku, samo. Kako će bez mene? Nedavno je prolazilo kroz slično kada sam bio u bolnici, sada je drugačije. Čujem da se pominje embolija, uplašen sam, iako me osoblje smiruje, svaka pomisao na dete i šta će sa njim biti ako mi se nešto desi, trenutno me uništava. Taj osećaj pratio me je prvih dana dok mi je potpuno bilo zabranjeno ustajanje.

I u bolnici ste pod nadzorom policije, kako to izgleda?

Po trojica policajaca me čuvaju, poprilično su agresivni, i osoblje je intervenisalo da bi mogli da rade. Voze me na rendgen, na skener, sve vreme trče iza kao da ću pobeći, a ne mogu ni da ustanem. Kasnije shvatam da je i to bio deo ciljanog ponižavanja. Izvođenje iz škole nastavnika sa preko 30 godina radnog staža, beskrajna procedura, uskraćivanje lekara, tako napadno prisustvo policije u bolnici, sedenje pored kreveta, čak i u koronarnoj jedinici, bio je deo maltretmana. Nakon isteka 48 sati, policajce u bolnici zamenjuju zatvorski čuvari, sada po dvojica, ni jednog trenutka me ne ostavljajući bez nadzora.

Kakav je bio odnos medicinskog osoblja prema vama?

Nasuprot policiji, osoblje hitne, prijemnog, koronarne, kardiologije i celog Internog, otpočetka se postavlja profesionalno, blago, pokušavajući istovremeno i da me stabilizije i smiri. Pažnju kakvu sam tamo dobio, ne mogu zaboraviti. Oni su svetao primer medicinske etike, ljudskosti i stručnosti. Zahvaljujući samo takvim ljudima, naš već urušeni zdravstveni sistem još uvek opstaje.

Da li imate informacije šta se dešava napolju i šta vam znači podrška Užičana ali i građana širom Srbije?

Za razliku od pritvora gde je bilo moguće pratiti N1 i Novu, u bolnici nemam nikakve informacije. Neko progovori u hodniku, čita naglas vesti, pušta snimke... Ponešto čujem, jako mi znači da znam da nisam zaboravljen. Dolazi advokat, kaže da će se potruditi da mi zbrinu dete. Znajući moje saborce iz ‘’Da ne dišemo Duboko’’, kolege, komšije, verujem da neće biti sam, ipak brinem a znam da brine i on. Videvši koliko me to onespokojava, osoblje se trudi da mi kradom od straže, šapne ponešto. Neko to kaže i glasno, pozivajući se da im je zadatak da mi pomognu i da je to jedan od načina da se smirim. Povremeno to liči na scene kakve smo gledali u partizanskim filmovima. Hvala im na tome beskrajno. Osoblje bolnice uliva nadu da smo i dalje ljudi onakvi kakvi treba da budemo, samo treba da se probudimo.

Sudsko veće donosi odluku o ukidanju pritvora, šta se time menja u vašem slučaju, imajući u vidu da to ne znači i izlazak iz bolnice?

U jednom poprilično bljutavom igrokazu, lično načelnik zatvora dolazi da mi saopšti vest, istovremeno moleći da ga poštedim prozivanja za uskraćivanje lekarske pomoći. Tvrdi da nije do njega, da to neko iz policije nije dozvolio, ne govori ko. Zato, ostajem pri tome da je on Nikola Gordić, odgovoran za taj vid zlostavljanja nada mnom. Iako su svi oko mene euforični, dolaze posete, stižu deca i kupuju novi telefon čestitajući slobodu, ali ja ostajem u bolnici. Strašnije je što ostaju i moje dijagnoze i narušeno zdravlje.

Po izlasku iz bolnice, istog dana odlazite na protest i obraćate se svojim sugrađanima. Kako ste se u tim trenucima osećali zdravstveno i emotivno?

Iako se to kosilo i sa svim preporukama i mojim stanjem, morao sam se pojaviti na tim stepenicama, da se zahvalim mojm dragim sugrađanima na nesebičnoj podršci kroz poruke, pisma, pozdrave, ali i svakodnevne proteste u kojima su pobedili žandarmeriju, propagandu i doveli u Užice celu slobodarsku Srbiju. Nije bilo lako, emocije su bujale, a iako sam već bezbroj puta govorio odatle, sada sam jedva izdržao.

Da li stajete iza tvrdnje da je reč o političkom hapšenju i da li aktivizam u udruženju građana „Da NEdišemo Duboko“ i borba protiv koruptivnih političkih delovanja izvesniji razlog vašeg hapšenja od dela koje vam se stavlja na teret?

Apsolutno. Sav taj treman uprave zatvora i policije, koji je očito izašao iz okvira pre svega ljudskosti, pa onda i zakona, pokazuje da je sve što se u Užicu događa od maja prošle godine, veliki žulj u cipeli gradske vlasti. Iz Užica je potekla i pobuna prosvetnih radnika, kada devet nedelja nije održan gotovo ni jedan čas, uz studente sam otpočetka. Od prošlog leta sam praćen, nisu se ni krili, pripremao sam na ovo i decu i sebe. ‘’Da ne dišemo Duboko’’ dalo je primer kako jedan građanski pokret sistematičnim radom grupe odvažnih, hrabrih i sposobnih ljudi, bez ikakve mrlje u prethodnoj biografiji, može da postigne mnogo. Smetalo je to odavno diskreditovanom rukovodstvu grada, čelnicima policije i višim strukturama vlasti u državi koji su se vodili saopstvenim i interesnima SNS. Jednostavno, dogodilo se očekivano.

Šta je Užice pokazalo aktuelnoj vlasti i građanima Srbije i koju poruku vi šaljete za dane koji dolaze?

Masovnim izlaskom na prošlogodišnje proteste, koje je organizovalo ‘’Da ne dišemo Duboko’’, nastavljajući ih kroz studentske proteste, prosvetnu pobunu pa građanske proteste, Užice je pokazalo da je i dalje grad slobodnih ljudi, ljudi koji misle svojom glavom, žele slobodu i uređenu državu bez kriminala i korupcije. Sve ovo što smo do sada uradili, ima velikog smisla i tek sada moramo da nastavimo i dovršimo. Moja generacija to duguje ovoj deci koja dolaze, preuzeli su baklju i ta baklja mora pobediti mrak. Naš grad, naša otadžbina i naši umovi moraju biti slobodni. Zastava te slobode je spremna, samo da je pobodemo na vrh Starog grada i naše gradske kuće.