Biti isti, poseban, slobodan...biti Užičanin: Zašto sam ponosna što dolazim iz grada koji je postao simbol hrabrosti i otpora

Užice je već danima u fokusu, ne po sramu već po čojstvu i junaštvu. Ima i onih koji treba da se stide, ali još se nisu pokajali, niti razumeli da je to jedini put kako bi vremenom uspeli da pogledaju svoje sugrađane u oči, one koji i njih oslobađaju ropstva. Užičani ne trpe tiraniju, pa oduzimanje bilo kakve slobode kod njih stvara ljutnju i otpor koji nije moguće savladati. Pišem ovo jer je prošlo dovoljno dana od naboja emocija koji bi uticale na moje reči.

Tog 6. jula, onomad, kada je čitav grad bez ijednog razloga opkolila Žandarmerija, u čudu smo se našli pa smo ih mudro izbegavali. Kroz iznenadni kordon na ulici Užičani su lagano prošli, a sve što se dalje dešavalo pokazuje ko je vera a ko nevera, pokazuje sve što neko možda još o Užičanima nije znao, pokazuje da se na muci poznaju junaci. Ti junaci, mladi, stari, roditelji sa nejakom decom, svoja su tela stavili pred šlem, štit, pendrek, suzavac, pred zamaskirana lica koja kidišu na plen. Ti junaci su dobili i batine ali nisu povili kičmu, još su se više uspravili i pokazali da strah nije opcija, da sila nije moć. Ti junaci su moji Užičani, zbog toga sam ponosna.

Retko mi se u životu desilo da ne verujem svojim očima, jer mi mozak ne prihvata sliku. Te večeri se nalazim između svojih sugrađana i kordona Žandarmerije, mislim da je tih šlemova, koji su opkolili građane, više nego mudrih glava koje su gandijevski posedale na asfalt, koje su stigle na magistralu koju je već blokirala Žandarmerija da bi sprečila blokadu, nelogično ali istinito.

Dovikuju mi moji sugrađani - sedi ili se udalji, beži odatle, idi gore... svesni da to što nosim novinarsku legitimaciju na kojoj piše Nova.rs, može biti samo mamac za razjarene „junake“ koji su dobili naredbu da gaze sve pred sobom. Udaljila sam se da bih mogla da vidim i izveštavam, da bi javnost znala šta se u Užicu trenutno dešava, iako sad često pomislim da je možda bilo važnije i tu deliti sudbinu svojih sugrađana i sedeti na asfaltu. Dovikovali su i roditeljima sa decom u naručju da beže dok Žandarmerija zaista kreće ka njima. Svaki zamahnut pendrek je udarao u moju svest, svaki dečji vrisak je odzvanjao u mojim ušima, svaki suzavac mi je zamaglio vid. To je bio strah, slutnja i strepnja za svaki život. Bilo je i krvi, polomljenih kostiju i modrica, dva muškarca su uhapšena, ali su svi preživeli i još snažniji nastavili borbu, užički.

Oko hiljadu ljudi kreće nazad ka policijskoj stanici, kako bi stali uz uhapšene komšije. Ta hiljada se udvostručava pa utrostručava…Dvorište ispred policijske stanice je tesno, ljudi su na ulici, na trgu. Dok koračam kroz grad posmatram kako iz kuća, iz zgrada izlaze građani i pridružiju se koloni. Ta slika zasuzi oko, ta suza je radost zajedništva koje pokazuje pravo lice mojih Užičana. Te noći je svako od nas osetio da može da računa na iskrenu podršku svojih sugrađana, „u zlu ne trebalo“. Ne umem da napišem kako sam se osećala i koliko mi je bilo srce, užičko srce koje kuca u svima nama. I da, pustili su uhapšene, kako drugačije kada to traže Užičani.

Sedam naših sugrađana, oštrih kritičara vlasti koja je angažovala Žandarmeriju, pravih predstavnika Užičana, već idućeg dana je uhapšeno. Ko bi mogao reći zašto, ili je to pitanje suvišno u zemlji u kojoj vlast upravlja silom. Protesti koji su od Vidovdana i studentskog „zelenog svetla“ svakodnevni, postaju daleko brojniji. Tog dana na ulici je bilo oko deset hiljada ljudi, došle su nam i komšije iz ostalih gradova, svi smo želeli isto, uhapšene van zatvorskih ćelija. Taj protest, ta još jača policijska opsada koja je stajala na svakom prilazu čuvenoj magistrali i nasmejani građani, bila je nekako i komična. Građani vode monolog sa žadarmima koji kao roboti čekaju naredbu, pa da opet izvade pendreke i krenu u napad. Užačani ne stepe i ni malo ih se ne plaše.

U jednom trenutku u blizini nadvožnjaka stoji grupa Užičana, saobraćaj je zaustavljen pa vozač kamiona prilazi kordonu koji blokira izlaz na magistralu. Nisam čula, ali mi je izgledalo da ih je pitao šta oni tu zapravo rade kada sobraćaj ne funkcioniše. Policija kreće na drugu stranu, sve postaje nekako zabavno, u vazduhu treperi neka radost. Svi izlazi iz kružnog toka su prekriveni policijom, „muva ne može da proleti“. Ipak, u jednom trenutku, iza njihovih leđa, na sceni je užička komedija. Na Ložioničkom mostu se pojavljuje zastava, građani trče preko mosta, pale se baklje, to je naš grad, poznajemo svaku stazu i bogazu. Ponovo su Ere nadmudrile silu, opet im probili kordone, grad se ori od aplauza i povika podrške, kao na kraju dobre predstave kada se kliče glumcima. Samo što ovo nisu glumci, to su moji Užičani, kojima će se tek baviti režiseri.

Žandarmi se u sred najveće euforije povlače, shavataju da su izgubili bitku, da je sa Erama sve na nivou humora i da se na njih ne ide silom, iste noći i napuštaju grad. Trebalo je imati na umu bar tu 1941. kada je Užice bilo jedina slobodna teritorija u čitavoj Evropi, kada je Radnički bataljon žrtvovao svoje živote za još neki sat slobode u svom gradu, to se ne zaboravlja.
Užičani su ti koji su kadri da pred policijom u oklopima pokažu snagu dečjeg duha, igre i radosti borbe za slobodu. To je razumeo svako ko jedne noći tokom protesta svedočio trenucima ispred policijske stanice koju čuvaju žandarmi pod punom opremom, misleći valjda da da bi Užičani ušli u tu zgradu. Ispričaću zbog vas koji to niste doživeli.

U ulozi novinara nalazim se na mestu koje deli građane i policiju. Iz grupice studenata i srednoškolaca, na megafon progovara devojka, mislim da je gimnazijalka. „Ljudi, hajde da im pokažemo kakvi smo mi Užičani, da se ne plaše“. Počinje: „Kad si srećan prstima pucketaj ti“, niko više ne progovara, samo se čuju hiljade prstiju koji pucketaju. Orio se pljesak dlanova, zemlja se tresla kada smo udarali nogama o pod samo što su svi umesto „ura“, vikali „pumpaj“. To je moj najjači utisak, trenuci kada sam i ja osetila nešto više od onog što u sebi nosim, užičkog.

Užičani ne odustaju, dočekasmo podršku iz čitave Srbije. Okupi se na pakleno vrelom danu oko 25 hiljada ljudi, dođe i rektor Đokić, obratiše nam se i Tika Stanić, ugledni advokati, profesori, novinari i mitropolit žički Justin. Ponosna sam što su Užičani prvi, glasno i jasno prozvali Srpsku pravoslavnu crkvu i dobili podršku od svog mitropolita. Ponosna sam na užičkog sveštenika koji je pozvao predsednika da raspiše fer i poštene izbore i rekao da sve što se dešava u Srbiji, dešava zbog njega. Ponosna sam što se i taj glas SPC prvo čuo iz mog grada i naše eparhije. Sve je prošlo u fantastičnoj atmosferi, palile se baklje, igralo Užičko kolo… sve bez policije i njihovog zavođenja reda, i završilo se bez ijednog incidenta a ulice su ostale čistije nego što su bile.

Već sledećeg dana stižu rezultati sedmodnevne bitke, uhapšeni su oslobođeni pritvora, Užičani su srećni ali ne zaboravljaju gde su stali. Protesti se nastavljaju, 21 dan bez pauze, svi su umorni ali samo fizički. Užičani ne odustaju, žele poštene izbore, žele odgovornost, žele institucije koje će raditi u službi građana i biti kadre da ispune studentske zahteve.

To su moji Užičani, oni koji su još maja prošle godine podigli glas protiv bezakonja, koji su se, nadkriveni oblacima kancerogenog dima, borili za život svih Užičana i koji su se prvi odvažili da kažu „Ovako ne može dalje“. Najsavesniji su oformili udruženje „Da NEdišemo Duboko“ i prvi odvažili da se suprostave bezakonju, političkoj mašineriji, korupciji i neznanju, i uspeli da pred sudom dođu do pravde. Oni su ti koji su organizovali proteste, budili svest sugrađana, koju su odmah stali uz studente, išli na sve proteste širom Srbije i danas su ponos svih Užičana. Moram reći da nije moguće biti na protestu i ne videti zastavu ili majicu na kojoj piše „Da NEdišemo Duboko“, na koju god stranu da se okrenete.

Ponosna sam na svoj grad, na svoje sugrađane koji su prvi, i u ranijoj istoriju ustajali protiv režima, koji su se 90-ih,ali i dvehiljaditih snažno borili za demokratske vrednosti i koji to čine i danas. Čast je i sada kada Srbija grca u kandžama vladajućeg režima, što se čitava Srbija raduje mom gradu i divi Užičanima koji ne žele lovorike, već da građani Srbije shvate da je najveća snaga u umu i zajedništvu.

Koliko god da sam, radeći novinarski posao u redakciji koja je svakodnevno na meti vlasti i svih poslušnika Aleksandra Vučića i njega lično, pomislila da je težnja ka istini i podnošenje žrtve konstantnih napada od lokalne do republičke vlasti, možda i borba sa vetrenjačama dok građani ćute, sada i ne pomišljam. Podrška i poštovanje od strane mojih sugrađana je potvrda da sam uvek bila na pravom putu, putu istine i pravičnosti na kome ću, ma koliko bilo teško i ostati, baš zato što sam Užičanka.