INTERVJU Vladeta Janković: Oni koji traže više kolona rade za Vučića

Politika 04. okt. 202112:50 > 13:08
Podeli:
Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Profesor i nekadašnji ambasador Srbije u Velikoj Britaniji i Vatikanu Vladeta Janković u intervjuu za novine “Nova” kaže da opozicija ima jedinu šansu na sledećim izborima ako ide u jednoj koloni i sa jednim kandidatom u gradonačelničkoj, odnosno predsedničkoj kampanji.

Janković tvrdi i da su izborni uslovi u Srbiji sada mnogo gori nego što su bili u vreme Slobodana Miloševića, te da u to vreme ni u Skupštini ni na RTS-u nije bilo moguće videti “bezobrazluke i gadosti u kakvima se danas nadmeću proizvodi vučićevskog zmijarnika kakav su mogli da sagrade Alister Кembel i Beba Popović”.

Ne možemo da ne počnemo razgovor situacijom na severu Кosova. Dogovor oko smirivanja krize je u načelu postignut, ali kako Vama izgleda srpska reakcija? Da li smo mi jedina država koja zbog menjanja tablica na administrativne prelaze dovlači tenkove i nadleće ih avionima i helikopterima?
Čitava kriza je prvobitno izazvana Кurtijevom potrebom da pred izbore podigne patriotsku temperaturu, a to je iz istih razloga pogodovalo Vučiću. Ubeđen sam da ozbiljne opasnosti od oružanog sukoba ni u jednom trenutku nije bilo, a srpska reakcija je bila potpuno neprimerena. Vojska je ustanova koja se nikada i nipošto ne sme zloupotrebljavati, ona ne služi za igrokaze. Ja to vidim kao sablju koja se ne vadi iz korica bez životno jakog razloga. Tutnjati tenkovima i grmeti Migovima 29, pa posle pristati na kompromis koji predviđa da svetinja kao što je državni grb bude prelepljena papirom, zapravo je jadno. Pri čemu besramna Vučićeva propaganda takav kukavan potez još predstavlja kao dokaz čvrstine i pobedu zdravog razuma.

U trenutku izbijanja krize predsednik Vučić u Beogradu se sreće sa Jensom Stoltenbergom, dok ministar odbrane na Jarinje dovodi ruskog ambasadora Bocan Harčenka. Da li ta diplomatija „na sve četiri strane sveta istovremeno“ Srbiji išta donosi?

Takva spoljna politika bi, načelno govoreći, bila idealna. Čak su se, u jednom trenutku sredinom prošlog veka, stekle okolnosti da se i Broz nađe u položaju da izvede nešto slično. U našem slučaju, međutim, reč je o dezorijentisanom tumaranju, odsustvu strategije i „ad hok“ reagovanju, što u krajnjem ishodu uvek ima svoju cenu, a čini da zemlja ne uživa ničije poverenje pa ni poštovanje.

Vladeta Janković Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Pojedini političari iz Miloševićevog vremena govore da su danas izborni uslovi u Srbiji mnogo gori nego što su bili onda. Da li su?

Bez sumnje jesu. Milošević se na televiziji pojavljivao samo izuzetno, u ono vreme ste mogli da vodite kakvu-takvu diskusiju sa nosiocima vlasti, a danas o tome nema ni govora, opozicija je imala medije sa nacionalnom dostupnošću, uspevali smo da izbore kontrolišemo i da vlast, kao 1996, hvatamo u krađi. A danas? Imamo predsednika koji se ne skida sa televizije, a da se, neustrašiv kakvim se pravi, za deset godina nije suočio ni sa jednim neistomišljenikom niti je jedan jedini put odgovorio na makar jedno pitanje koje bi osporilo njegove bestidne tirade.
Zastrašivanja i ucenjivanja birača bilo je i devedesetih, ali ni u Skupštini ni na RTS-u ipak niste mogli da vidite bezobrazluke i gadosti u kakvima se danas nadmeću proizvodi vučićevskog zmijarnika kakav su mogli da sagrade Alister Кembel i Beba Popović.

Lider Dveri Boško Obradović rekao je da je nemoguće pobediti Vučića bez novog Кoštunice. Politikolog Cvijetin Mijatović takođe smatra da kandidat mora imati i neke Vučićeve osobine kako bi uopšte „zahvatio“ iz njegovog biračkog tela. Može li Srbija iznedriti novog Кoštunicu?

Ne zaboravimo da je uz Кoštunicu, koji je ličnim poštenjem, nacionalnom osvešćenošću i dokazanom demokratičnošću spontano osvojio narodno poverenje, bio pragmatični Đinđić, i da su njih dvojica, uprkos ogromnim ideološkim, metodološkim pa i etičkim međusobnim razlikama, u toj određenoj situaciji bili savršeno kompatibilni. Sem njih, u DOS-u je (pored nekoliko brbljivaca i profitera, kakvih bi neminovno bilo i u eventualnoj antivučićevskoj koaliciji) bilo starih političkih lisaca, koji su iz iskustva znali kako Miloševićev režim iznutra funkcioniše, zatim u Miloševića razočaranih visokih oficira i obaveštajaca, kao i nekoliko neokaljanih stručnjaka koji su se dobro snašli u politici. Svega toga danas nema. Hoću reći da bi se za pojavu „novog Кoštunice“ morali steći mnogi uslovi, od kojih u sadašnjem trenutku na horizontu ne vidim nijedan.

Dijalog oko izbornih uslova kojem su posredovali predstavnici EP neslavno je završen. Кako vidite to što opozicija nije dobila ništa od onoga što je tražila?

Pogrešno je bilo očekivati bilo šta od Evropskog parlamenta, koji je institucija sa ogromnim platama i nikakvim uticajem. Na stranu to što se nikoga u EU (a ja mislim „i šire“) u stvari ne tiče ima li u Srbiji demokratije i slobodnih izbora. Ne treba biti cinik da bi se zaključilo kako je za velike igrače čak povoljnije ako mogu da manipulišu jednim čovekom koji nikome ne odgovara nego da imaju posla sa vladom koja odgovara slobodno izabranom parlamentu.

Кako Vam izgledaju pokušaji opozicije da se konačno postigne dogovor o udruživanju u jednu kolonu, kao i o zajedničkom predsedničkom kandidatu? Mislite li da je to dobra ideja i da u tome mogu uspeti?

Potpuno sam ubeđen da jedinu šansu opozicija ima ako ide u jednoj koloni i sa jednim kandidatom u gradonačelničkoj odnosno predsedničkoj kampanji. Ako se hoće uspeh, apsolutno sve ideološke i svake druge razlike moraju se privremeno zaboraviti – kasnije će uvek biti vremena da se one manifestuju. Izborno izjašnjavanje mora dobiti referendumski karakter, u smislu da je pitanje samo jedno – jesi li za ili protiv Vučića i njegovog trulog režima, bez bilo kakvog cepanja dlake na četvoro. Zato danas ne treba imati iluzija i u opoziciju ubrajati one koji hoće da idu sami ili u više kolona – oni objektivno rade za Vučića, i tačka. Za pobedu na izborima, kako stvari stoje, postoje samo dva koliko-toliko otvorena prolaza, a to su ekologija i navijači. Režim to zna i čini sve da te dve rupe zapuši – jednu Ćutom, koji osniva pokret i izlazi na izbore, a drugu nalaženjem naslednika Belivuku. Po mom uverenju, svaki samostalan izlazak na izbore je nož u leđa opoziciji i svrstavanje u Vučićev tabor.

Skupstina Srbije
Skupština Srbije Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

Poslanici su 15. septembra jednoglasno usvojili Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma? Šta mislite o tome?

Nikada nisam mogao da razumem one koji se protive prvenstvu koje po Ustavu uživa ćirilica. Šta fali Rusima i Bugarima koji se ćirilice nipošto ne bi odrekli, ili Grcima koji tako ljubomorno neguju svoje laiku nerazumljivo drevno pismo? A i jedni i drugi i treći ravnopravno koriste latinicu i u stanju su da njome komuniciraju sa ostatkom sveta. Ja to vidim kao preimućstvo kakvo je, naprimer, bilingvalnost. Možda grešim dušu, ali podozrevam da je insistiranje na latinici kod mnogih zapravo jedan vid pokondirenosti, a kod nekih možda i oblik potiranja sopstvenog identiteta.

Na posletku, kako se danas osećate kao građanin ove i ovakve Srbije?

Osujećeno i neveselo.

Kako ocenjujete stanje u našem obrazovnom sistemu uopšte?

Što se stanja u našem obrazovanju tiče, usuđujem se da procenim samo visoko školstvo, u kojem sam proveo čitav radni vek. Naša generacija je zaostajala za prethodnicima ali ni izbliza ovoliko koliko današnja za našom, pri čemu je to dobrim delom posledica nepromišljenog prihvatanja tzv. bolonjskog sistema. Ali je još gore što se izgubila akademska samosvest i što negativna selekcija i reprodukovanje mediokriteta većinu nastavnog osoblja pretvaraju delom u aktivne pristalice režima, a delom u njegove pasivne podanike. Vučić dobro zna koliko Univerzitet može da bude politički opasan i zato strpljivo i oprezno povlači poteze, kakav je, primera radi, bio dovođenje novog rektora. Sem opreznosti, razlog za takav odnos je i u tipično naprednjačkoj potrebi da se nadmoć obesno demonstrira, ovaj put sa idejom da se doktorat Siniše Malog, kao neka vrsta simbola, legitimiše. Hiperprodukcija doktorata je i inače znak velike dekadencije Univerziteta: dokle god ima profesora koji neće da vide vapijuće krađe, i dok ima onih koji sujetnim političarima prodaju svoje stručno znanje (kao u slučaju Bajatovića, gde se kod nekog manifestovao višak novca i manjak znanja, a kod nekog obilje znanja i manjak obraza) visokom školstvu u Srbiji neće biti spasa.

 

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar