INTERVJU Profesor Zec: Vučić u oklopnom automobilu izgleda kao karikatura

Politika 24. okt. 202122:06 > 22:2416 komentara
Podeli:
Miodrag Zec Foto:Filip Krainčanić/Nova.rs

„U Srbiji apsolutizam ne vodi dobrom, jer je Srbija kao mala zemlja prirodno predodređena za demokratiju. Apsolutistički način vladanja u maloj zemlji pretvara se u kreaturu i karikaturu. U velikim zemljama, tipa Rusije ili Kine, to je prirodan oblik vlasti. Šta god mislili, ne mogu da zamislim da se Putin vozi biciklom. Ne ide, njemu pristaju tenkovi, oklopni transporeri, migovi... Kad se u jednoj maloj zemlji predsednik ili premijer voze oklopnim automobilima to izgleda karikaturalno“, kaže u razgovoru za naš list ekonomista prof. dr Miodrag Zec.

Iako životno bitna, ekonomija zna biti dosadna, a priča o njoj suvoparna. Međutim, kad ekonomska pitanja razmatra dr Miodrag Zec, penzionisani profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu, onda priča dobija i na zanimljivosti i na uverljivosti. Njegove metafore znaju biti upečatljivije od najpreciznije statistike, brojki i grafikona. Takav je bio i u razgovoru koji je pred vama.

Pročitajte još...

Za početak da odgonetnemo koji je ekonomski model na delu u Srbiji ili kako se zove ovo u čemu živimo?

– Ovo što mi živimo u datom kontekstu je jedno kreativno tumačenje društvenih procedura gde je ključno pitanje da li se vlada institucionalno ili personalno. Očigledno, mi ovde imamo personalni pristup vladanju, bez obzira na to koliko institucija ima, jer one ovde ničemu ne služe. Uzmimo, primera radi, instituciju predsednika Republike koja je ustavna kategorija i ima svoj obuhvat i vratimo se, na tren, dublje u prošlost, recimo do Tita. On je bio institucija za sebe i njegova reč se pretvarala u zakon. Kad je došla demokratija i višestranački sistem, istu stvar smo imali sa Miloševićem i imamo je danas sa Vučićem. Ovde se portfelj nosi u tašni sa sobom, a s njim i realna moć. Ako dođe jak predsednik, onda je sve kod njega, ako nije jak, onda kod njega nije ništa, kao što je bio slučaj sa Lilićem i Milutinovićem.

To o čemu pričate je politički okvir, mene zanima onaj ekonomski?

– Da, ali politički okvir je onaj klimatski faktor za vladajući ekonomski obrazac. Politika utvrđuje način kreiranja društvenog proizvoda i način njegove raspodele, a tek onda imate ekonomski sistem koji to konkretizuje. Iz ovog političkog modela, gde je vlast skoncentrisana na jednom mestu, jedino je moguć oligarhijski sistem i mi to imamo. U njemu su podobni ljudi koji imaju pristup centru moći, a centar moći je direktno povezan sa centrom emisije novca. I taj oligarhijski kapitalizam nastaje i razvija se preraspodelom koja se vrši preko monetarnog sektora i raznih privilegija. Nijedan oligarhijski sistem nema jaku proizvodnu bazu, on je vezan ili za resurse i prirodna dobra ili za pristup jeftinom novcu.

Vlast i njen glavni reprezent, koji je prilično opsednut ekonomijom i novcem, govori da Srbija ekonomski nikad bolje nije stajala. Šta vi kažete?

– Mi živimo metastazu sistema u kojem je jedan čovek postao glavna i neprikosnovena društvena institucija i koji bitno predodređuje kretanje kapitala, raspodelu vrednosti, jednom rečju gazduje državom. Međutim, ono što je najveća Vučićeva zabluda i širi društveni problem jeste što on zaista misli – ili bar on nama javno saopštava da tako misli – da može da pokrene ekonomski sistem. Ne može. Ekonomski sistem se pokreće sa masom privatnih inicijativa u jednom predvidivom i jasnom algoritmu. Zadatak institucija i politike jeste da napravi ram i košnicu, a pčele će same nositi med. Međutim, ovde neko tera pčele iz jedne košnice u drugu dajući im šećere, to jest subvencije i to je besmisleno. Suština jednog društva jeste da li ono može da pokrene inicijativu masa u predvidljivim pravilima igre ili ne može. Uspevaju društva koja to mogu.

A šta se dešava u onima koja to ne mogu, pretpostavljam da je ovo naše u toj kategoriji?

– Imate kvazitržišni sistem gde svi jurišaju na državne nabavke i državne poslove. Ovde se kapital i novac ne pravi inovacijama i produktivnošću već se pravi bliskošću sa državnim resursima i centrima odlučivanja. Zato svaka vlast ima svoje bogataše koji, kad se vlast promeni, postaju robijaši.

Ne bih se, baš, složio. Kod nas su tim povodom retki robijali. Hoće li jednom zaista doći do toga?

– Da li će robijati ili neće je pitanje vezano za to da li ćemo iskoračiti iz matrice gde oligarhija ima neku vrstu prećutne i tajne saradnje: ne diraj me, ne diram te. Suština je da takav model privrede ne može da proizvede višak. Možeš da pričaš šta hoćeš, ali Srbija se ne pomera na listi razvijenosti. Srbija je predzadnja ili treća otpozadi u regionu već dugi niz godina.

Pratite li flomasterske radove predsednika i njegove ekonomske projekcije. Naučiste li vi nešto na tim besplatnim časovima?

– Naučio sam da je ovo društvo naklonjeno personalnom obliku vladanja, da traži vođu i neku vrstu apsolutne vlasti. Prosvećeni apsolutizam je u Evropi dao negde dobre efekte, negde nije. Na Balkanu je drugačije…

Mislite, ima apsolutizma, nego fali prosvećenosti?

– Tako nekako, ali u Srbiji apsolutizam ne vodi dobrom, jer je Srbija kao mala zemlja prirodno predodređena za demokratiju, a ne za apsolutizam. Apsolutistički način vladanja u maloj zemlji pretvara se u kreaturu i karikaturu. U velikim zemljama, tipa Rusije ili Kine, to je prirodan oblik vlasti. Šta god mislili, ne mogu da zamislim da se Putin vozi biciklom. Ne ide, njemu pristaju tenkovi, oklopni transporteri, migovi…Tako je i sa Si Đinpingom. Kad se u jednoj maloj zemlji predsednik ili premijer voze oklopnim automobilima, to izgleda karikaturalno. Ovo je mala zemlja i nemaš ti Kremlj, zidine, Zabranjeni grad, nemaš ih gde ni staviti.

Predsednik priča o neviđenim ekonomskim uspesima. Vidite li ih vi?

– Lako se te stvari mogu izmeriti i kad se izmere, ta priča pada u vodu. Odgovoriš na pitanje koliko pojedinačni zaposleni proizvodi viška i sve je jasno. Naš proizvodi manje od zaposlenog u drugim zemljama u okruženju i tu je kraj priče.

Koja je realna ekonomska pozicija ove države, njene privrede i građana?

– Ta realna slika se sintetiše upravo kroz taj realni društveni proizvod per kapita, a mi smo po tom merilu na začelju sa Albancima, Makedoncima, Bosancima…Da njih nema, nama bi bilo zagarantovano poslednje mesto. Sreća je što susedi liče na nas.

Da li je moguća prosečna plata od 900 evra?

– Moguća je, kako nije. Ako ovako patološki nastavi da se štampa novac, bojim da ne stignemo i do plate od nekoliko milijardi dinara, koju smo jednom već imali. Evropa je ušla u ludilo štampanja novca i svi misle da će država nešto dati. Država ništa ne može dati ako to prethodno nije uzela kroz poreze ili može da štampa novac koji će sve obezvrediti. Zato niko neće da kaže kolika je plata u jajima, kilogramima mesa, litrima ulja i goriva, nego koliko je to evra. Pa, mi smo imali novčanicu od 500 milijardi dinara i koliko je vredela?

Deset nemačkih maraka i to jedan i po dan, odlično se sećam.

– Da i na tu smo novčanicu stavili knjaza Miloša da ga počastimo. Evropa je ušla u suludu politiku štampanja novca tako da se i nama može desiti plata od 900 evra, ali drugo je pitanje šta ćeš moći da kupiš sa tim novcem. Problem Evrope i sveta jeste to što je jedan vrlo bitan oblik svojine proglašen nepotrebnim, a to je štednja. Prirodni algoritam glasi: radi, štedi, investiraj. Sad se malo radi, niko ne štedi, a svi bi da investiraju.

Kada uporedite stepen, način i učinak lopovluka političkih elita, od Miloševićevog, preko demokratskog do režima Alaksandra Vučića, koju zakonomernost primećujete i ko je bio najuspešniji u toj disciplini?

– Mislim da se proces neprekidno ubrzava i usavršava i da svaka nova ekipa, osim što uči od prethodne, ima čitav niz inovacija. Njihova kreativnost u tom pravcu je plodno polje za razne vrste istraživačke delatnosti. Po tom pitanju, imamo vrhunske učenike dobrih učitelja.

Kako onda ova država do sad nije bankrotirala ili jeste, samo što nas niko ne obaveštava. Kako još uvek držimo nos iznad vode?

– Dve se stvari dešavaju. Neki ljudi odlaze, a neki novac pritiče. Dijaspora nas još uvek hrani, ali uskoro neće imati koga, jer narod ovde umire. Ovde se živi od umiranja i lično znam desetine primera. Imate tri-četiri porodice sa jednim detetom koje će naslediti ogromnu imovinu, najpre stanove pa sve ostalo i ono se nada da će to prodavati po 100.000 i živeti kao bubreg u loju. Ako se ovako nastavi, prodavaće ih po deset hiljada. I šta znači bankrot? Pa, mi sada ne bismo mogli vratiti svoje dugove. Uzimamo jedne kredite da vratimo druge, to odavno radimo i nadamo se oprostu koji se delimično i desio kroz Londonski i Pariski klub, ali je to uvek geostrateški oprost. Nema besplatnog ručka i mi živimo u atmosferi izmicanja dna. Ovde se živi po psihološkoj matrici „ne daj bože da bude gore“ i to je idealna situacija za ovu vlast. Oni koji smatraju da ovde nije dobro optiraju odlaskom, čime se smanjuje kritički potencijal za bilo kakave promene. Oni koji ostaju misle da će se umiliti vlastima tako što će sve više ćutati i pristajati na poniženja očekujući da će mu vladar zauzvrat nešto dati. Niko da se upita kako on nešto može dati, a da prethodno ne uzme.

Lakše je tako, Srbi su stalno u potrazi za zemljom dembelijom.

– Ne mogu da shvatim patologiju jednog adolescentskog stanja društva u kome se misli da će ti neko nešto dati. Daće nam Rusi ili Amerikanci. Što bi nam dali? Mi koji živimo u državi u kojoj se rođena braća kolju za garsonjeru ili za šljivu, očekujemo da nam Si Điping ili Putin nešto daju. Stalno se protura taj sindrom izdržavanog društva, to traje pedeset godina i postalo je metabolička stvar našeg bića.

Da zaključimo: još uvek se, kako ste jednom rekli, otimamo oko kutlače nad praznim kazanom?
– Nema više ni otimanja, sad jedan drži kutlaču i sipa po svom nahođenju, a ostalima je jasno da se više ne sme ni otimati. Ovaj narod smatra da je to dobro, da se samo treba umiljavati vladaru, a ovaj će mu nešto usuti u čanče. Nema više šta da uspe.

Mi smo nacija u nestajanju

– Društvo u kome više ljudi umire nego što se rađa i u kome se više ljudi iseljava nego što se useljava je društvo bez budućnosti. Srbija je živela i opstajala na bazi infuzije ljudskog kapitala, a sada je prvi put Srbija neto emigrantska zemlja. Naše stanovništvo se radikalno smanjuje, pedeset hiljada odlazi, pedeset hiljada godišnje više umre nego što se rodi i kakva je računica na šest miliona ljudi? U vrlo bliskoj budućnosti nas više nema. Ja bih na Trgu republike postavio semafor na kojem bi se pratilo nekoliko pokazatelja: stanje javnog duga, stanje emigracije i prosečna starost stanovništva. I kad pogledaš te parametre biće ti jasno da li stvari idu nagore ili nabolje. Umesto infuzije ljudskog kapitala, Srbija je izložena strahovitom krvoliptanju i možemo da pričamo šta god hoćemo, mi smo nacija u nestajanju.

Bonus video: Marko Tomaš Vučić i Dodik su kao Zagor i Čiko

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar