Beograd kakav više ne postoji: Pogledajte šta se jelo i slušalo po kafanama 1936.

Kada bi se predvečerje spustilo nad Beograd 1936. godine i poslednji zraci majskog sunca nestali iza krovova, grad bi menjao ritam. Ulice bi utihnule samo naizgled, jer se pravi život selio tamo gde je oduvek bio najglasniji – u kafane.

Tada se ugled nije merio titulama ni imetkom, već atmosferom za stolom. Pesma koja dira pravo u srce, čaša vina koja se prazni bez žurbe i miris roštilja što se širi kaldrmom bili su pravi znakovi prestiža. Beograđani su takve večeri živeli punim plućima, a isto su tražili i gosti koji su dolazili u prestonicu.

Ugostitelji su to dobro znali, pa su vodili tihu, ali upornu borbu za svakog gosta. Novine su im bile glavno oružje. Na njihovim stranicama redovno su se pojavljivali kratki oglasi u kojima su kafane predstavljale svoju ponudu, ističući ono što ih izdvaja. Najviše su se hvalili muzikom – imenima pevača i orkestara koji su mogli da napune salu.

Na Terazijama, na adresi broj 27, nalazila se “Uroševa pivnica”, mesto na koje su dolazili oni koji su znali šta znači dobra hrana. Goste je zabavljao orkestar Šandora Radua, dok su na stolove stizali vrući ćevapi, ali i jela koja su danas gotovo zaboravljena – brizle, beli bubrezi i jagnjeća crevca. Znalo se da muzika najbolje prija kada je stomak pun, pa je izbor meze bio jednako važan kao i piće koje se služilo dobro rashlađeno.

Nedaleko odatle, u Kosovskoj ulici, kafana “Kod Nove skupštine” nudila je nešto drugačije – novitete. Upravo tu su Beograđani prvi put imali priliku da čuju Veru Spasić i Zoricu Dimitrijević Mostarku, koje su uz pratnju Branka Spasića donosile zvuke sevdaha kakvi se do tada nisu čuli u gradu.

U to vreme, naziv “kralj sevdaha” nosio je posebnu težinu. Jedan od onih koji su ga s ponosom nosili bio je Nikola Stojković, čije su večeri u kafani “Orač” privlačile publiku željnu emocije i dobre pesme. Društvo su mu pravile i druge poznate figure tog vremena – Mica Vasiljević, ali i umetnici sa neobičnim nadimcima poput Kajčeta “od Bumsa”, male Pepice i Zemunske.

Posebnu draž kasnim prolećnim noćima davali su ženski orkestri, takozvane damen kapele. U kafani “Morava”, na Starom smederevskom đermu, ansambl kojim je upravljala Paula Renošetić bio je pravo oličenje elegancije. Publiku su osvajale Slavka Sarajlika i Ruža Bosanka, dok je na harmonici svirao tadašnji državni prvak Boža Stanojević.

Ni hotel “Solun”, smešten u blizini železničke stanice, nije zaostajao. U njegovoj bašti nastupali su poznati izvođači poput Ike Zvonceta Čačanina, uz kojeg su pevale Danče Rumunka i Šarlota Bebi. Putnici koji bi se tu zatekli mogli su da predahnu, ali i da prenoće po ceni od 20 do 25 dinara, što je tada bila pristupačna ponuda.

Konkurencija među ugostiteljima bila je nemilosrdna. Restoran “Takovo” izdvajao se ponudom za dane posta, dok je jedan manji restoran u Brijanovoj ulici svoju prednost video u kvalitetu namirnica, naglašavajući da koristi isključivo najbolje ulje i puter.

Istovremeno, kafana “Vračar” pokušavala je da ide u korak s novim vremenom, nudeći spoj ugostiteljstva i zabave kroz večeri uz filmske projekcije. U “Bajlonovoj pivari”, na uglu Cetinjske i Skadarske, tražilo se mesto više zahvaljujući orkestru Vlade Stankovića i popularnom pevaču Miki Krivošiji.

Ako bi se pogledali oglasi iz tog doba, posebno oni pred vikend, svi su imali isti cilj – da ubede gosta da je baš tu mesto gde ga čeka najhladnije piće, najiskrenija pesma i najbogatija trpeza.

Danas su se reklame preselile na ekrane telefona, ali suština je ostala ista. Beograd i dalje traži ono posebno mesto gde je hrana ukusna, muzika iskrena i gde se vreme meri drugačije. Kao nekada, i danas se u kafani ostaje do svitanja, bar kada dođe vikend.

Izvor: Kaldrma