INTERVJU Helena Strugar, studentkinja Pravnog fakulteta kojoj je zabranjen ulazak u Srbiju: "Moj život se promenio za 180 stepeni, živim u stalnom osećaju nelagode i opreza. Očigledno sam zasmetala moćnim ljudima“

Prošlo je više od godinu dana od kada vam je zabranjen ulazak u Srbiju, kako je protekao taj period i šta je bilo najteže?

"Iskreno, ne znam šta bih izdvojila kao najteže. Možda upravo ta stalna nada i iščekivanje da će sistem konačno profunkcionisati, da će se ova nepravda ispraviti i da ću moći da se vratim svom životu, svojim kolegama i prijateljima.

Međutim, tokom ovih godinu dana, svako zakazano ročište je bilo odloženo. Svako novo odlaganje je novi stes novo razočaranje i osećaj da se pravda dodatno udaljava, umesto da joj se približavam.

Najteže je živeti u toj vrsti neizvesnosti - kada nemate konkretan odgovor, nemate rok, a vaš život stoji u mestu zbog odluke koja nikada nije suštinski obrazložena".

Kako je izgledao trenutak kada ste saznali da vam je zabranjen ulazak u Srbiju i šta je bila vaša prva pomisao tada?

"U tom trenutku sam izlazila iz Srbije sa roditeljima, kako bismo zajedno proslavili praznik. Kada su nas na granici izdvojili sa strane, bilo nam je jasno da će se nešto ovako desiti. Nakon svega što je prethodilo - posebno načina na koji su me pojedini mediji povezivali sa kriminalnim grupama - bilo je očigledno da se nešto sprema.

Ipak, nisam mogla da pretpostavim dokle će to ići, niti da će njihova odluka biti toliko drastična da mi se uvede bezbednosna mera i praktično onemogući povratak u Srbiju.

Prva pomisao u tom trenutku bila je: ‘Gospode, ti znaš zbog čega je sve ovo"".

Koliko je zabrana promenila vaš život, u smislu svakodnevice, prijateljstva i studija?

"Moj život se promenio za 180 stepeni - ništa više nije isto. Od toga da sam ostala bez svakodnevnog kontakta sa svojim kolegama, do toga da danas živim sa stalnim osećajem nelagode i opreza.

Dok moji vršnjaci žive uobičajeno - izlaze, druže se, spontano dele trenutke na društvenim mrežama, ja sam primorana da razmišljam o svakom koraku. Ne objavljujem gde se nalazim, ne delim svoju svakodnevicu, vodim računa o svakom detalju.

Čak i banalne situacije, poput toga da neko prođe pored mene sa kapuljačom, znaju da izazovu nelagodu. To nije život kakav sam imala, niti kakav bi iko trebalo da ima.

Nažalost, moj svakodnevni život se pretvorio u konstantnu borbu sa tim osećajem nesigurnosti - kao posledica odluka moćnih ljudi kojima sam, očigledno, zasmetala".

Kako je vaša porodica podnela ovu situaciju, s obzirom da ste targetovani kao "saradnici kavačkog klana i deo bivše vlasti koja je uništila ovu državu"?

"Te izjave, da nisu tragične, bile bi smešne. Bez ijednog dokaza pokušali su da me predstave kao deo kriminalnih struktura i mog oca kao deo političkih konstrukcija koje nemaju nikakvog smisla.

Moja porodica nikada nije bila deo nijedne vlasti. Naprotiv, kroz godine smo na svojoj koži osetili kako sistem funkcioniše kada se zamerite nedodirljivim umreženim moćnicima. Dovoljno je pogledati slučaj vezan za poslovanje mog oca i ono što se dešavalo oko HTP Fontana a.d. Vrnjačka Banja - tu je jasno koliko daleko takve stvari mogu da odu.

Mi za sve što govorimo imamo neoborive dokaze. Sa druge strane, oni koji mene targetiraju nemaju nikakav pravni osnov, a ni konkretan dokaz za optužbe koje mi podmeštaju. U sistemu gde su lične veze često jače od zakona, očigledno je moguće nekoga obeležiti bez osnova i pokušati da mu se trajno uništi život.

Simptomatično je da do danas nisu odbacili nijedan dokaz u brojnim krivičnim prijavama koje smo podneli, pa čak ni uzimanje izjave od oštećenih podnosioca prijave, sto takođe dokazuje tešku optrukciju u radu tužilaštva.

Kada ste već prošli kroz toliku nepravdu, onda vas etikete ne mogu sprečiti da istrajete u borbi za konačnu pravdu i pobedu protiv zarobljenih institucija. One samo potvrđuju način na koji taj sistem funkcioniše. Mojoj porodici je ovo izuzetno teško, ali smo smogli snage da istrajemo u borbi do konačne pobede".

Da li i dalje vidite svoju budućnost u Srbiji i šta biste poručila ljudima na vlasti posle svega što je preživela vaša porodica?

"Uprkos svemu što se desilo, i dalje sebe vidim u Srbiji. To je moja otadžbina u kojoj sam gradila svoju budućnost, gde su se moji preci borili za slobodu Srbije, a više od dva veka su je branili svaki put kad su istorijske okolnosti to zahtevale. Odluke koje su donete ne mogu da izbrišu tu činjenicu, niti da promene ono što osećam.

Onima koji su danas na vlasti poručujem samo jedno - moć nije trajna, a odgovornost je neminovna. Svaka odluka koju donesu, posebno kada utiče na nečiji život na ovakav način, kad-tad će morati da budu procesuirani za svoje zloupotrebe.

Što bi naš narod rekao: ”ničija do zore nije gorela”".

Kako danas gledate na studentsku borbu i proteste i da li biste sve ponovili da ste znali da će ovakve stvari da Vam se dogode?

"Danas na studentsku borbu gledam isto kao i tada - kao na nešto što je bilo ispravno i potrebno. To nije bila stvar izbora, već osećaja da ne možeš da ćutiš pred nepravdom.

Sve što se posle desilo samo pokazuje koliko je ta borba bila opravdana. Ako zbog toga neko bude targetiran, diskreditovan ili mu se život okrene naglavačke, onda je jasno protiv čega smo zapravo stajali.

Da sam znala kroz šta ću proći - iskreno, ne znam da li bih mogla i da zamislim razmere svega ovoga, ali uprkos tome, ne bih promenila suštinu svoje odluke. Jer ako jednom pristaneš na ćutanje iz straha, onda si već izgubio mnogo više od onoga što pokušavaju da ti oduzmu.

Cena jeste velika, ali bih ponovo stala na istu stranu - jer neke stvari jednostavno ne mogu da se pregaze zarad lične sigurnosti".

Šta bi za vas značilo da sutra ukinu sve mere i da se vratite u Srbiju?

"Značilo bi da konačno mogu da nastavim život koji mi je prekinut bez ikakvog pravnog osnova. Da se vratim svojim kolegama, prijateljima, obavezama, studijama - svemu onome što mi je preko noći oduzeto.

To ne bi bio samo lični povratak. To bi bio znak da je makar u jednom slučaju pravda uspela da pobedi samovolju.

Ipak, takav povratak ne bi izbrisao sve što se desilo. Ne može se izbrisati godina života provedena u neizvesnosti, strahu i čekanju.

Zato bi za mene to bio početak - ali ne i kraj. Povratak normalnom životu, ali i podsetnik da se ovakve stvari ne smeju ponavljati, ni meni ni bilo kome drugom".