INTERVJU Ivan Marović: Ovi protesti su uzdrmali vlast

Podeli:
Ivan Marović Foto:Zoran Lončarević

“Ulazimo u poslednju fazu odbrane vlasti, u kojoj je režim prilično ranjiv. Zato mi i odustajanje od policijskog časa, čim su protesti počeli, govori da su se uplašili”, kaže u intervjuu za Nova.rs Ivan Marović, jedan od lidera nekadašnjeg Otpora. On navodi i da protest u Srbiji treba da preraste u pokret, da se primena sile na mirne demonstrante na kraju uvek obije o glavu onom ko je naredi i objašnjava zašto bi sadašnja opozicija, uprkos prokockanom poverenju, ponovo mogla biti vlast.

Od 2012. godine imali smo u nekoliko navrata proteste na ulicama – Ne davimo Beograd, zbog rušenja objekata u Savamali, pa Proteste protiv diktature, zatim Stop krvavim košuljama, odnosno 1 od 5 miliona i sad ove, čini se, potpuno spontane. Iako je mnogo građana izašlo na ulice, oni nisu imali neki naročit efekat. Zašto je to tako?

Sami protesti retko imaju neki naročiti efekat, nemaju ga sada, a nisu ga imali ni devedesetih. Ono što ima efekat je kad protest preraste u pokret. To je ono što se desilo u periodu između 1996. i 2000. i to je ono što ja očekujem da će da se dogodi u narednih nekoliko godina, jer Vučić je već osam godina na vlasti, a ovde se obično na vlasti ne ostaje duže od 12, bar je tako bilo u slučaju Miloševićevog režima i DOS-a. Ako u narednih nekoliko godina vidimo da se protest pretvara u pokret, da se umesto zahteva postavljaju ciljevi, da se razmišlja strateški, a ne taktički, da se mobilišu ljudi koji obično nisu aktivni, to će biti neki prvi pokazatelji, a efekat će da usledi ubrzo potom.

Utisak je da su ovi poslednji donekle uzdrmali vlast, a već posle prve večeri Aleksandar Vučić odustao je od uvođenja policjskog časa. Međutim, broj ljudi koji izlaze na ulice drastično je opao i čini se da je pitanje dana kada će se ugasiti. Zašto je to tako?

Uzdrmali su protesti vlast, kako da ne. Ovih 12 godina koje sam malopre pomenuo se može podeliti na tri faze, a svaka traje otprilike četiri godine. Prvo ide učvršćivanje vlasti, zatim vršenje vlasti i na kraju poslednja faza, ona u koju sada ulazimo je odbrana vlasti. U toj fazi je režim prilično ranjiv, zato i to odustajanje od policijskog časa, čim su počeli protesti, to mi govori da su se uplašili.

Vučić je shvatio da je narod pobesneo zbog javašluka, zbog prikrivanja stvarnih razmera zaraze, zbog spremnosti da se ugrozi zdravlje i životi građana da bi se ostalo na vlasti. Taj bes je samo eksplodirao nakon njegovog obraćanja i on je bio primoran da povuče meru koja, sa epidemiološkog stanovišta, ima smisla, ali koju je nemoguće sprovesti jer je vlast prokockala poverenje građana, čak i onih koji su za nju glasali pre nekoliko nedelja.

Ove proteste je obeležilo nasilje na ulicama, veliki broj huligana, za koji mnogi tvrde da su ubačeni elementi vlasti i brutalnost policije. Koliko je to doprinelo naglom osipanju broja demonstranata?

Običan svet se plaši više ubačenih huligana nego brutalnosti policije. Brutalnost policije je mač sa dve oštrice. Ako se sila primeni na mirne demonstrante to se obije o glavu onom ko to naredi. Ubačeni elementi su druga stvar. Oni zaista mogu da doprinesu osipanju broja građana koji su spremni da protestuju, zato se i ubacuju. Ali to nasilje je jedan faktor, ne i jedini. Ne treba zaboraviti i da je povod za proteste uklonjen. Ali bes je i dalje tu, biće novih povoda, takva će biti naredna faza Vučićeve vladavine, biće zapaljivo, samo će biti različite varnice.

Da li u nekom pokretu u Srbiji ili nekoj političkoj organizaciji vidite neku buduću snagu Otpora?

Još se nije pojavio takav pokret, ali nadam se da će se pojaviti. Nema promena nabolje bez učešća građana u političkom životu.

Da ste vi organizator protesta protiv aktuelne vlasti, koji biste metod promenili?

Nenasilni metod, taj daje najbolje rezultate. Politika je umetnost ubeđivanja neistomišljenika, a ne larma i nasilje.

Primetno je da su na te proteste došle ideološki različite grupacije ljudi – jedni su protiv autoritarnosti, drugi su došli zbog „izdaje“ zbog Kosova, treći zbog mera za suzbijanje korone i lažiranja podataka o broju preminulih i obolelih… Da li je ta heterogenost problem ili je čak poželjna?

Heterogenost nije problem, problem je pokušaj da se nametne homogenost, a to obično rade marginalne grupe koje su malobrojne, ali glasne, koje pozovu na protest na koji ne dođe niko, pa se onda priključuju i preuzimaju spontane proteste kao vampiri koji moraju da sisaju tuđu krv. Nekada su to radili komunisti, pre Drugog svetskog rata. Kad god bi bio neki štrajk, komunisti bi se stavili na čelo radnika da objasne zašto to radnici zapravo štrajkuju. Danas to rade ekstremni desničari, ali to je ista matrica, ideološki isključiva manjina koja je dovoljno glasna da je ljudi čuju, čuju je, ali je ne slušaju.

Može li doći do promena u Srbiji bez desnice?

U Srbiji jedva da i ima levice, tako da zaista nema promena bez desnice, ali nema ni promena ako ih usmerava isključivo desnica. Promene o kojima govorimo su promene u načinu na koji se vodi država, promene u odnosu vlasti i građana, za te promene je potreban konsenzus, a ne ideološka isključivost.

U Srbiji nema više studentskih protesta kao takvih. Nedavno su studenti izašli na ulice zbog najave da će zbog suzbijanja koronavirusa biti izbačeni iz domova, ali nema njihovog organizovanog delovanja u borbi protiv vlasti. Zašto je to tako?

Ja se ne sećam ni devedesetih da je bilo mnogo aktivnosti po domovima. Studenstski protesti su se uglavnom dešavali u amfiteatrima i učionicama, na fakultetima i to ne svim. Tu su studenti iz unutrašnjosti bili zajedno sa studentima iz Beograda. Opet, povod za ovaj najnoviji protest je bila najava zatvaranja domova, kad je ta opasnost uklonjena, protest je prestao.

Ivan Marović Foto:Zoran Lončarević

Koliko su studenti važni da bi došlo do promena u državi?

To sam mislio kad sam bio mlađi, a sad mi se čini, što sam stariji, da su penzioneri najvažniji. Šalim se. Naravno da su studenti važni, verovatno najvažniji pokretači promena. Oni jedini mogu da smisle nešto novo, kad čovek pređe tridestu, sve je manje-više reciklaža. I studenti ne mogu da budu ucenjeni ili zaplašeni, nemaju decu, nemaju karijeru, to baš komplikuje stvari.

Kada pogledate ove proteste danas u odnosu na one čiji ste bili jedan od lidera, a koji su doveli do rušenja Miloševića, šta vidite?

Ne može se porediti ono vreme i ovo, mi smo pre svega nakon Studentskog protesta ’96-97. pravili masovni društveni pokret, mobilisali građane, a to je danas faza koja nas tek očekuje u narednom periodu. Tako da bi bilo bolje porediti ovo vreme sa vremenom pre 1996, a to nije baš bilo sjajno vreme za opoziciono delovanje. Jedino se nadam da će ljudi danas, kao mi onda, shvatiti da je potrebno da protest preraste u pokret, da se ne fokusiramo na režim nego na građane, da njih mobilišemo i organizujemo i to će dovesti do promena.

Ima li nade za srpsku opoziciju? Izgubili su poverenje građana, a pojedini lideri opozicionih stranaka oterani su sa protesta.

Naravno da ima nade. Pa ovaj narod je na vlast vratio one koji su ga unesrećili devedesetih godina, što ne bi na vlast vratio one koji su tek izneverili njihovo poverenje. To je mnogo manji greh od izazivanja ratova, ekonomskog kraha, sankcija, hiperifnlacije, najveće pljačke u istoriji i svega ostalog što su SPS i radikali napravili, pa su se opet vratili na vlast. Vratiće se i današnja opozicija na vlast, njihovi grehovi su neuporedivo manji.

Može li se srušiti Vučić bez opozicije?

To ne bi bilo baš pametno. Opozicija ima svoju ulogu u društvu, a to je da se bori da dođe na vlast. Neko mora doći na vlast posle Vučića, zar ne? Bolje da to bude neko ko se otvoreno bori za vlast demokratskim sredstvima nego da eksperimentišemo.

Mnogi tvrde da među opozicionim političarima nema onih koji imaju poverenje građana niti harizmu lidera. Vidite li vi takvog ili on tek mora da se pojavi?

Nema potrebe za harizmom, važna je organizacija, ako iza sebe ima organizovan pokret, političar može da bude harizmatičan kao Koštunica. Kad čovek pogleda kako se birao kandidat na tim izborima, to nije bio čovek koga su mnogi voleli, ali nisu ga mnogi ni mrzeli, tako da je kampanja prozivela izlaznost na izborima i glasove, a ne sam kandidat.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar