"Video sam vezanog čoveka lisicama za ruke i noge, a između je bio lanac. Preko lica je imao zalepljenu selotejp traku. Znam da su pregovori išli teško, pregovarali su Šiptar i Kum i mislili su da ih Bojana snima, ali se nisu mnogo brinuli oko toga", svedočio je Saša Petrović, pripadnik zemunskog klana o prvoj otmici zemunskog klana. Prvi na listi žrtava našao se tada 27-godišnji Vuk Bajrušević 7. novembra 2000. godine.
Kidnaperi su nekoliko dana pratili Vuka Bajruševića zvanog Mali Tref, što je bio nadimak koji je dobio po mužu svoje sestre Bojane, pokojnom Vladanu Kovačeviću Trefu, inače osobi bliskoj sinu Slobodana Miloševića, Marku Miloševiću. Upravo ove veze, smatralo se tada, ključne su u odgovoru na pitanje zašto su otmičari tipovali baš Bajruševića.
Kobnog dana, Bajrušević je bio na jednom splavu kod hotela Jugoslavija na Novom Beogradu, a zatim je krenuo ka Banovom Brdu gde mu živi majka. Posle pola sata boravka u njenom stanu, krenuo je ka svom „audiju“. Uputio se ka Požeškoj ulici gde mu je radila devojka, a kada je seo u vozilo, trojica mladića sa fantomkama su ga izvukli iz auta, vezali lisicama i ugurali na zadnje sedište.
Pokušali su da pokrenu „audi“, ali pošto nisu uspeli, žrtvu su prebacili u drugo vozilo.
Do krajnjeg odredišta promenio je barem još dva vozila, a kako je kasnije svedočio, put je trajao oko 30 minuta.
„Mislim da smo se vozili oko 15 minuta, a onda su me izvukli iz tog i ubacili u gepek drugog vozila. Posle 15, 20 minuta, ponovo su me prebacili u treće vozilo, opet na zadnje sedište. Uzeli su mi telefon i kada su našli Bojanin broj, pozvali su je. Gurnuli su mi aparat u ruke i naredili mi da kažem da sam otet“, svedočio je kasnije Bajrušević, opisano je u knjizi Mileta Novakovića „Otmice zemunskog klana“.
Žrtvu su odveli najpre u vikendicu u selo Banstol, gde su ga čuvali. Davali bi mu tek toliko hrane i tečnosti da preživi, a u sok bi mu sipali nekakvu praškastu masu zbog koje je znao da je drogiran. Tek posle pet dana, imao je priliku da razgovara sa osobom koja se predstavila kao „Glavni“. „Glavni“ ga je psovao i urlao na njega, govorio mu da će ga ubiti ukoliko mu ne daju pet miliona maraka.
Nekoliko puta su ga udarili nečim tvrdim u glavu, a onda su ga ponovo izveli iz tog objekta, smestili u automobil i gurnuli mu telefon u ruke.
Ispostavilo se da je zemunski klan kontakt sa porodicama svojih žrtava održavao isključivo preko posebnih telefona i to dok su se vozili automobilom na otvorenom putu, kako bazne stanice ne bi mogle da uhvate signal.
Otmičari su Malog Trefa zatim nastavili da voze, ali ovog puta na Novi Beograd, gde će provesti narednih 10 dana u zatočeništvu. Trake koje su mu sve vreme bile na licu skidali bi mu na svakih tri, četiri dana, dozvoljavali mu da se umije, dok pored njega stoji maskirani otmičar. Dve nedelje kasnije, dali su mu telefon da još jednom razgovara sa sestrom. Obaveštava je da mu je loše i da hitno skupi deo novca, dva miliona maraka, a da će ostatak dati kasnije.
Malog Trefa zatim sele u Surčin, u kuću Dejana Milenkovića Bagzija koju mu je poklonio Ljubiša Buha Čume. Hranili su ga paštetama, kobasicama i hlebom, a kada bi želeo da ide u toalet dobio bi kofu.
Jednog jutra, potpuno iznenada, otmičari su ušli u njegovu sobu i dali mu telefon da razgovara sa svojim ujakom koji se angažovao u međuvremenu. Naređuju mu da savetuje ujaka da ne pravi probleme, što je i učinio, a onda ga ponovo voze na drugu lokaciju. Posle nekoliko zadržavanja, govore mu da izađe napolje.
„Lezi na asfalt, stavi ruke na glavu i broj do 500“, rekao mu je otmičar i gurnuo mu 900 dinara za taksi. Kada je kasnije pogledao, shvatio je da je to isti iznos koji je kod sebe imao u trenutku otmice. Bio je to 27. novembar između 19.00 i 20.00 časova.
Svedok saradnik Zoran Vukojević Vuk svedočio je kasnije da je ovo bila prva otmica zemunskog klana. Ispričao je i da je od Dušana Spasojevića čuo da je Milorad Ulemek Legija posredovao kod otkupa, ali da je paralelno sa tim bio angažovan na obezbeđenju Bojane Bajrušević.
Interesantno je da je tokom pregovora, sa Bajruševićevom sestrom najčešće komunicirao Mile Luković jer je dobro i lako umeo da izmeni glas, da imitira Bagzija, dete, Bosanca… Kako bi bili što manje prepoznatljivi, koristili su čašu tako što bi približavali usne ivici ili olovkom koju bi stavljali u usta.
Bojanu je to nerviralo jer je imala utisak da često razgovara sa različitim osobama, bila je nepoverljiva i često ih je vređala. Transkripti ovih razgovora, objavljeni u knjizi „Otmice zemunskog klana“ autora Mileta Novakovića, oslikavaju svu hrabrost žene čiji je brat otet, ali uspeva da ubedi kidnapere da cenu spuste sa pet, na dva i po miliona maraka.
Nakon što je majka Vuka Bajruševića prijavila njegov nestanak, a sestra Bojana slučaj prijavila „Poskoku“, radnoj grupi MUP oformljenoj za rešavanje najkompleksnijih slučajeva čiji je član, između ostalog, bio i autor Mile Novković, obratila se za pomoć ni manje ni više nego Miloradu Ulemeku Legiji, jer se osećala ugroženo.
Legija je u to vreme još zvanično bio pripadnik MUP, piše Novaković u svojoj knjizi, ali joj je bezbednost pružao i na poslu i kod kuće. Paralelno sa poslovima obezbeđenja, zajedno sa svojim ljudima je obaveštavao otmičare koji čuvaju Vuka o tome kako napreduje prikupljanje novca. Bio je pratkično i otmičar i osoba koja Bajruševića čuva od otmičara.
Bonus video: Požar u Kineskom tržnom centru
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar