Jedna od najpoznatijih otmica koja je potresla ali i iznenadila Srbiju nakon petooktobarskih promena jeste kidnapovanje vlasnika kompanije "Delta" Miroslava Miškovića, aprila 2001. godine, za koju je odgovaralo sedmorica pripadnika zloglasnog "zemuskog klana".
Miroslav Mišković otet je 9. aprila 2001. godine u ranim jutarnjim satima iz „alfa romea“ u Bulevaru Arsenija Čarnojevića na Novom Beogradu. Četvorica maskiranih osoba sa fantomkama na glavama i naoružani automatskim puškama nasilno su ga je izvukla iz njegovog automobila i uvukli u „audi“ koji im je preprečio put. Od Miškovićevog vozača su uzeli telefon i revolver, a onda su ga ubacili u gepek i zaključali.
„Miškoviću su naredili da uđe u vozilo marke „audi A6“ teget boje, vezali mu oči širokom selotejp trakom i ruke lisicama, a na glavu navukli vunenu štrikanu kapu. Miškovićevog vozača Dragana Krstića su ubacili u gepek vozila „alfa romeo“ i tu ga ostavili, a Miškovića odvezli u nepoznatom pravcu. Izvršioci su koristili dugo naoružanje i bili su maskirani“, navodilo se u krivičnoj prijavi.
U ovom dokumentu se preciziralo da je Mišković držan u pripremljenom skloništu „u vidu četvrtaste šahte“, a za to vreme otmičari su preko mobilnog telefona omogućili Miškoviću kontakt sa zaposlenima u firmi „Delta“, pa je on naložio da Milan Spasojević, direktor „Delta sporta“ bude posrednik oko primopredaje novca i prilikom puštanja Miškovića. Otmičari su uspeli da iznude otkup od sedam miliona maraka.
Nakon oslobađanja, Mišković je dao izjavu.
„Sa svojim vozačem krenuo sam na posao. U jednom trenutku, tamnoplavi „audi“ nam je preprečio put. Kada su me izvukli iz auta, hteo sam da otmičara udarim nogom, zamahnuo sam, a sledećeg trenutka dobio sam udarac u glavu. Drugi maskirani, otvorio je suprotna vrata i obojica su me ugurali u njihov auto. Oči su mi oblepili širokom selotejp trakom i krenuli smo da se vozimo u nepoznatom pravcu. Prvi deo vožnje je bio kratak, a onda su me prebacili u drugo vozilo. Po zvuku motora mislim da je opet bio „audi“. Vozač je bio izuzetno iskusan i spretan, vozio je brzo, a bilo je puno skretanja. U toku vožnje jedan od otmičara je pomenuo prolazak kroz rampu, ali mislim da su na taj način hteli da me zavaraju, jer vozač nijednog trenutka nije smanjio brzinu. Vozili smo se oko 20-25 minuta. Onda sam osetio da idemo po lošem putu, verovatno zemljanom. Kada smo stali, izgurali su me na zadnja leva vrata i rekli mi da idem pravo. Ugazio sam u blato, a posle tri-četiri koraka ušao sam u neku prostoriju. Mislio sam da je reč o nekoj garaži sa kanalom u sredini“, rekao je Mišković.
Kazao je i da je čuo neke pokrete, a potom zvuk otvaranja poklopca.
„Ugurali su me u uzan prostor u koji sam se spuštao metalnim merdevinama. One su bile uspravne i pričvršćene uza zid. Bila su tri stepenika. Kada sam sišao, zatvorili su poklopac. Uspeo sam da se nekako oslobodim selotejpa i video sam na desnoj strani zid sa alkom za koju su me vezali lisicama. Na suprotnom zidu gorela je sijalica. Prostorija je bila otprilike metar i po sa metar i po i visoka oko 175 santimetara. Posle izvesnog vremena, izvode me iz šahta i traže da mobilnim telefonom zovem sekretaricu. Posle poziva iznova me vraćaju u prostoriju-šaht. Požalio sam se da mi je hladno, a oni su mi doneli prvo bele vunene čarape, onda jedne tanje, a na kraju i dva deblja ćebeta. Donosili su mi vodu u flaši i dozvoljavali da je držim u rukama, onda su mi je ostavili. Mislim da je reč o nekom usamljenom objektu gde su me držali“, ispričao je vlasnik „Delte“.
Potom su ga, kako je rekao, vozili desetak minuta, a onda su mu dali telefon da zovem na posao Milana Spasojevića.
„Posle su tražili da zovem i ministra policije Dušana Mihajlovića i prenesem mu njihovu poruku. Onda su me ponovo vratili u onu prostoriju“, rekao je.
Što se oslobađanja tiče, preneli su tada mediji, Mišković je znao da su ga odvezli do Muzeja „25 maj“, gde su mu skinuli selotejp sa lica i gde su mu rekli da su oni profesionalci i da znaju da na traci mogu da ostanu otisci. Preko glave su mu navukli dve pletene kape da ne može da ih vidi.
Sa Miškovićem niko nije hteo da govori, dok se nije pojavio „šef“, koji je prvo tražio deset miliona maraka. On im je, međutim, govorio da nema šanse da sakupi toliko, pa je dogovoreno pet miliona. Čak su pružili jedan drugom ruku. Mišković i „šef“ su tako potvrdili „dil“. Takvo je uputstvo dao i pregovaraču Milanu Spasojeviću. Dok je bio u šahtu, otmičari su pravili predstavu da na metalni poklopac stavljaju još neku burad. Plašio se da će ih policija pohapsiti ili pobiti, a da njega neće uspeti da pronađu i da će ostati zarobljen u ovoj rupi. Zato je i pristao na dogovor sa „šefom“, razmišljajući o porodici, firmi, sebi…
Znao je da prijatelji mogu da sakupe pet miliona maraka. Kad su ga izvodili da telefonira, stavljali su ga u kola i vozili na auto-put, kako ne bi bio lociran položaj prilikom telefoniranja. U jednom momentu su mu rekli da ih prati policija, da je grad blokiran i da mora da „pozove svog prijatelja ministra Mihajlovića i da mu kaže da je sa otmičarima napravio dogovor“ i da skloni policiju sa ulice. Tražili su i da ne smeju da prate donosioca otkupa. Rekli su mu: „Kada bude pušten, neka policija radi svoj posao“. Miškovića, za razliku od ostalih kidnapovanih, nisu maltretirali, niti tukli i pretili mu.
Presuda
Apelacioni sud u Beogradu juna 2010. godine u celosti je potvrdio prvostepenu presudu nekadašnjeg Četvrtog opštinskog suda kojom su sedmorica pripadnika „zemunskog klana“ osuđeni na ukupno 30 godina i devet meseci zatvora, zbog otmice Miškovića, ali i zbog drugih krivičnih dela.
Presudom je osuđenima za kidnapovanje Miškovića, još dve otmice i iznude, takođe, a naloženo im je da oštećenima isplate oko 270 miliona dinara.
Miloš Simović i njegov brat Aleksandar Simović osuđeni su na po osam godina zatvora, Vladimir Milisavljević na sedam godina zatvora zbog otmice Miškovića, Dragoslava Vukovića i Milenka Aleksića tokom 2001. godine.
Zbog podstrekivanja na otmicu Vukovića na tri godine zatvora osuđen je Nenad Opačić.
Zbog iznude 14.000 nemačkih maraka od Saše Pešića, Milan Jurišić osuđen je na dve godine zatvora, a Nikola Bajić i Dušan Krsmanović na godinu i šest meseci, odnosno godinu i tri meseca.
Prvostepeni sud je u potvrđenoj presudi naveo da je otmicu Miškovića planirao i organizovao vođa „zemunskog klana“ Dušan Spasojević, a da su je realizovali, u međuvremenu takođe ubijeni Mile Luković, s braćom Milošem i Aleksandrom Simovićem, Vladimirom Milisavljevićem inepoznatim saučesnicima.
Otmici prethodio pokušaj kidnapovanja Marka Miškovića
Kako su pisali mediji, Marko Mišković je 29. marta 2001. oko 17.15 sleteo na surčinski aerodrom iz Londona.
„Čekali su ga dvojica prijatelja. Marko je ušao u auto na mesto suvozača. Oko 17.30, na uključenju na auto-put, sa leve strane sustigao ih je „audi A6“. Bio je vlasništvo predsednika opštine Dimitrovgrad, a nestao je 2. februara u Beogradu. Taj auto je kasnije korišćen i za otmicu Miroslava Miškovića. Posle kidnapovanja, „zemunci“ su auto zapalili, a ostaci su nađeni 11. aprila. Ukradeni „audi“ dva puta blago udara „BMV“ i tera ga na bankinu. Vozač shvata da se nešto čudno dešava. Marko i drugari su tokom jurnjave autoputem videli da je suvozač promolio glavu sa fantomkom. „Audi“ im se sve više približavao, pa je Babić cik-cak vožnjom i menjanjem trake pokušavao da umakne. U jednom trenutku je izgubio kontrolu i kod nadvožnjaka na Bežanijskoj kosi udara u bankinu. Sledećeg trenutka, Mišković beži na nadvožnjak, gde nailazi na patrolu saobraćajne policije. Silaze do „BMV“ i oni im objašnjavaju šta se sve dešavalo od aerodroma do mesta udara“, naveli su tada mediji.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare