Koliko vredi život: Za i protiv pooštravanja kazni

Hronika 04. mar. 202007:17
Podeli:
Foto:EPA-EFE/ĐORĐE SAVIĆ

Iako je vozaču "Niš ekspresa" Milanu Zdravkoviću izrečeno maksimalnih osam godina zatvora zbog sudara sa vozom i pogibije osmoro putnika, porodice žrtava juče nisu skrivale nezodovoljstvo i razočaranje, pitajući se samo jedno: "Koliko zapravo vredi jedan život". Upravo to pitanje postavio je tužiocima i advokatima Srećko Kocić, otac Marijane (17), jedne od žrtve udesa, nakon izricanja presude. 

Da li je postojeća kaznena politika adekvatna, odnosno da li bi trebalo da se pooštre kazne za teška dela protiv bezbednosti saobraćaja, pitanja su koja se poslednjih meseci često postavljala u javnosti, ali uporno ostaju bez konkretnog odgovora.

Damir Okanović iz Komiteta za bezbednost saobraćaja kaže za „Nova.rs“ da bi u ovom konkretnom slučaju kazna mogla da bude veća da je Javno tužilaštvo drugačije kvalifikovalo delo, odnosno da je vozač optužen za izazivanje nesreće s umišljajem.

„Kod nas je kaznena politika, što se tiče smrtnih saobraćajnih nezgoda, ublažena tako da je ranije bilo moguće izreći i 15 godina zatvora, što je jednako kazni za ubistvo. Međutim, 2006. godine je ta kaznena politika ublažena. Šta bi bilo da je u autobusu poginulo 58 ljudi? Kazna bi opet  bila osam godina ‘  objašnjava Okanović.

On smatra da bi kaznu za saobraćajnu nezgodu u kojoj je neko poginuo i koja je sa umišljajem izvršena, trebalo izjednačiti sa kaznom za ubistvo.

„To nije samo moj stav, već pre svega žrtava saobraćajnih nezgoda. Zašto je kazna za nekog ko umišljeno usmrti nekog u saobraćaju dve godine, a neko ko to uradi sa pištoljem pet godina, u čemu je razlika? Ispada da je život najjeftiniji u saobraćaju“, kaže Okanović

Sa druge strane, bivši sudija, a danas advokat advokat Ivan Bajazit smatra da kaznenu politiku ne bi trebalo pooštravati.

„Jeste maksimalna kazna, ali šta ako u nekom vozu mašinovođa izazove nesreću, pa pogine njih 50, koliko ćete kaznu da mu date, a osam je maksimalna. Ovo je malo preterana kazna, iako je nesreća bila stravična, ne želim da umanjujem žrtve, ali maksimalna kazna se vrlo retko, gotovo nikada ne izriču, čak ni za najteža krivična dela. Ne znam kako je presuda obrazložena, ali smatram da bi kazna od recimo sedam godina bila primerena. Verovatno su išli logikom za jedan život jedna godina“, kazao je Bajazit.

On dodaje da ne treba zaboraviti da je u ovom slučaju reč o nehatu, odnosno da vozač nije planirao da izazove nesreću.

„Smatram da ne treba pooštravati kazne jer to šalje jednu drugu poruku – da smo autoritativna država koja disciplinuje kaznenom politikom. Ovde je problem sistemski, jer su svi profesionalni šoferi pobegli u inostranstvo, pa  svaka šuša može da dobije dozvolu i da vozi autobus, a onda se tako nešto dogodi. Sud je tu poslednji u nizu koji treba da se brine o prevenciji, odnosno zaštiti, jer on izriče sankciju“, smatra Bajazit.

Na pitanje da li se presudom pokazuje da jedan ljudski život vredi godinu dana, Bajazit kaže da se ne može tako da se meri.

„Kao sudija, postupao sam u mnogim postupcima saobraćajnih nesreća. Nikada porodica žrtve nije bila zadovoljna kaznom koju sam izrekao. To je sasvim razmljivo jer oni to tretiraju subjektivno. Ne razumeju da pred zakonom to nije ubistvo, pa onda kažu „Ubio mi je sina, brata, a ti mu daješ godinu dana“. Takvo posmatranje je nedopustivo, a zato je tu sud da odmeri i interes države i interes žrtve, ali i da zaštiti okrivljenog.