0
Reči utehe za ožalošćene porodice iz Dubone i Malog Orašja ne postoje, bol i tuga su neprolazni, a oni su ipak pronašli način i nastavili dalje negujući sećanje na svoju decu koja su ubijena tog 4. maja 2023. godine u krvavom piru u koji je krenuo masovni ubica Uroš Blažić.
„Sećanje na našu decu će uvek da živi, zato smo mi tu, ali sve je gore i gore“, ovim rečima se za Kurir oglasila Mirjana Stevanović, majka ubijenog Nemanje. Ona kaže da, iako svaki dan nosi svoju težinu, porodice koje su izgubile tog dana svoje najrođenije, drže se u bolu zajedno i kroz svaki novi dan prolaze oslanjajući se jedni na druge.
„Sa porodicama i drugih žrtava smo stalno u kontaktu, držimo se zajedno u svemu ovome, ali sve je gore i gore. Na onom početku svi smo bili u šoku i taj šok traje jako dugo, a sada smo svesni toga da naše dece nema više. Ja živim od njegovih slika, snimaka i nikada neće postati lakše“, priča Mirjana jedva uspevajući da izusti.
Ona je ranije kroz suze pričala o danu kada je saznala za krvoproliće kod spomenika Malo Orašje i potresne prizore koje nikada neće moći da zaboravi.
Oni su izgubili živote 1. Nikola Milić (15), Malo Orašje 2. Aleksandar Milovanović (17), Malo Orašje 3. Marko Mitrović (18), Malo Orašje 4. Lazar Milovanović (19), Malo Orašje 5. Nemanja Stevanović (21), Malo Orašje 6. Petar Mitrović (25), Malo Orašje 7. Kristina Panić (19), Dubona 8. Milan Panić (22), Dubona 9. Dalibor Todorović (24), Dubona
„Nemanja mi je rekao da ide do Ravnog Gaja da srede malo ispred spomenika, pošto su hteli da proslave Đurđevdan, a i imali su poštovanja prema svemu što se dogodilo 3. maja, da ispoštuju žrtve. Ali, hteli su i da proslave jer je Marko postao ujak. Otišao je, a Teodora je otišla posle njega, tri ili četri sata. Muž je zaspao i telefon mi je zazvonio oko 23.03, pozvala me je majka povređene Anđele Stevanović: Mirjana dođi hitno u Ravan Gaj pobili su nam decu. Muž i ja smo krenuli a kod vrata nam je već bio Milan, Lazarev otac, seli smo u auto i otišli do Ravnog Gaja. U Ravnom Gaju je bilo dosta milicije, videla sam Vladu, Petrvog oca, koji se onako udara po glavi ulazimo u taj spomenik vidim, drži u naručju svoje dete i vidim Nemanju kako leži. Prilazim mu i hvatam ga za šaku, vidim da je slomljena, nigde krv nisam videla. Rekla sam sine molim te nemoj da zaspiš, a on je samo odgovorio hoću majka“, ispričala je Mirjana ranije.
„Došla je Hitna pomoć, pokušavali su da mu stave infuziju, ali on je to kidao sve vreme. Otac mu je govorio da bude dobar, da ljudi hoće da mu pomognu, a on je odmahivao rukom i govorio „Tata, nema ništa od mene““, u dahu je tada izustila Mirjana ove reči.
Uroš Blažić je inače sredinom decembra 2024. godine osuđen na 20 godina zatvora, a 8. maja je zakazana i sednica Apelacionog suda u Beogradu radi razmatranja žalbi na presudu. Neutešna majka ubijenog Nemanje osvrnula se i na to rekavši da nema nikakve sumnje u to da će ostati isto, iako je i 20 godina robije malo, ona tvrdi da veruje u državu i zakon.
„Ja ne verujem da će doći do ikakvog smanjenja kazni. Ne znam odakle im obraza da traže da se to i razmatra. Ja i dalje verujem u ovu državu i da ona to neće da dozvoli. Za njih nije ni doživotna kazna, ali meni ni to ništa ne znači, kad meni više nema mog deteta. Svaki dan je neviđena patnja“, kaže za Kurir ona, kada se prisetila poslednjeg održanog suđenja kada se susrela oči u oči sa ubicom i njegovim ocem koji je dobio istu kaznu.
„Ne postoji ni trunka empatije sa njihove strane, i taj Uroš da je imao ikakvu empatiju, on ne bi ubio našu decu. Pogotovo bilo kakog osećaja nema kod njegovog oca koji je mnogo veće zlo i koji je stvorio malo manje zlo od njega samog“, zaključila je ona.
