"'Bolje da je ubio mene, nego njega' je misao koja mi je skoro svakodnevno u glavi": Ispovest Nikole kom je Uroš Blažić ubio rođenog brata

Nikola je u velikoj ispovesti za "Blic" iskreno rekao da svakodnevno razmišlja zašto Blažić nije ubio njega umesto Petra, šta je poslednje što mu je brat rekao, ali i kakav je njegov život sada, dve godine nakon nenadoknadivog gubitka.

Kroz suze, sa mnogo bola i emocija, mladić iz Malog Orašja otkrio je detalje o Petrovom životu.

Na dan pucnjave

Nikola i Petar su živeli u istoj kući, radili na istom mestu i slobodno vreme su provodili zajedno. Samo par sati nakon radnog vremena, hrabri mladić je ranjen brata stavio u kola i vozio u Smederevo, u bolnicu, kako bi pokušao da mu spasi život.

"Radili smo zajedno, bio je zaposlen sa mnom u jednoj belgijskoj firmi u Smederevu, i došli smo kući. On je žurio nešto do grada. Bio sam kod kuće, nešto sam radio. Petar je pravo iz grada došao ovde. Znam samo da sam mu rekao, sutra radimo prvu smenu, nemoj kasno, nemoj da te budim ujutru. I on je rekao, "Neću, ne brini ništa". Posle smo se čuli, posle toga me je zvao. Ovde sam ga video kad je bio ranjen i pričali smo", govorio je Nikola, baš na mestu gde mu je brat upucan, tužno gledajući u njegovu sliku.

Noć kada je Blažić zapucao

Najstariji od braće Mitrović rekao nam je da je puka sreća što je on danas živ. Prisetio se šoka koji je doživeo kada je zatekao Petra sa prostrelnim ranama, ali i boli koju je osetio dok ga je mlađi brat molio da stane jer ne može da izdrži bolove.

"Te noći strah nismo imali uopšte, nije postojao ni u jednom trenutku. Kada smo došli ovde, reagovali smo tako kako smo reagovali. Među prvima smo došli, najmlađi brat Jovan i ja, na mesto zločina. Odneli smo Petra do bolnice, on je živeo 50 dana, nakon toga je tragično preminuo. Sepsa je odradila svoje. Nismo imali strah za sebe, samo njega da ne izgubimo, to nas je plašilo. Ni sada se ne plašim, osećam samo neku tugu za njim i bes", rekao je Nikola.

On je priznao da ga ponekad muči savest, da razmišlja da li je trebalo nekoga drugog da poveze u bolnicu umesto Petra, da nekome drugome pruži šansu za oporavak...

"Kada je došlo do pucnjave, Jovan i ja smo bili kod kuće. Mogli smo i mi da budemo ovde, imali smo sreće. Moglo je mnogo više njih da bude ovde jer nas je nekoliko večeri ranije bilo preko 60. Kada sam video upucanog Petra nisam imao vremena za emocije. Razmišljali smo šta da radimo, pošto je bilo mnogo ranjenih. Ne znamo da li smo doneli baš pravu odluku, ali mi smo mislili da je to ispravna odluka, da uzmemo Petra i da ga nosimo. Možda bi neko od drugih preživeo da smo njega uzeli, to ne znamo ni mi. Niti je bilo ko mogao da zna u tom trenutku. To je bilo baš strašno. Ne sećam se baš tačno šta mi je rekao dok smo išli ka bolnici, bio je loše. Znam samo da nas je molio da stanemo, da ne može da izdrži od bolova. I da ga ne puštamo. To je to čega se sećam", govorio je Nikola dok su mu niz obraze lile suze.

50 dana borbe za život

Petar je u bolnici bio svestan, a prema Nikolinim rečima svakodnevno se raspitivao za drugare iz sela i njihovo stanje posle masakra u Mladenovcu.

"Mi smo komunicirali i dok je bio u bolnici. Nije mogao da priča, pa smo mu čitali sa usana. Petar je bio svestan. Sve je delovalo bolje, normalno je krenuo i da jede, počeo je da se oporavlja. Pitao je stalno šta se dešava u selu, ali nije znao ko je sve stradao. Nismo smeli da mu kažemo, želeli smo da se što manje potresa", objasnio je on.

Nikola se prisetio 50 dana pakla kroz koji je njegova porodica prolazila, ali se setio i momenta kada im je javljeno da je da je Petar izgubio svoju borbu za život.

"Tih dana bilo je strašno, izuzetno napeto. Svi smo se trudili da uradimo sve što možemo, ali nažalost, nismo uspeli. Tog dana bili smo u manastiru da se molimo za njega. Lekari su nam javili oko 10 sati da je Petar loše i da neće preživeti. Posle toga smo otišli do bolnice i čekali smo. Poslednji trenutak, kada smo stigli kući, javili su da je preminuo i to je to", jedva je izgovorio Nikola.

Moja misija je da završim ono što je on započeo

Svog mlađeg brata, ovaj momak, opisuje kao izuzetno ambicioznog i preduzimljivog dečka. I danas se čudi kako je uspevao da nađe vremena za sve što ga je interesovalo, a čini se da je svoj život posvetio ostvarenju Petrovih snova.

"Petar je bio veoma ambiciozan. Hteo je sve, iako nije imao vremena za sve, on je hteo sve da pokrije. Baš je bio aktivan što se tiče sela. Hteo je da selo oživi jer su generacije pre nas zapustile i ovo mesto, teren, ali i centar. Nije postojao fudbalski klub, osnovan je zahvaljujući njemu. Pokušavam da radim neke stvari koje je on radio, ali vidim da je baš teško da se sve stigne. Hteo je da otvori kafić u selu, gde bi se okupljali, pošto smo imali samo jednu prodavnicu. On je planirao da otvori lokal sa bratom od tetke. Inače i taj brat je bio ovde, srećom, nije bio pogođen. Nas dvojica smo nedavno otvorili taj lokal u Petrovu čast. Tako da je to jedna od njegovih želja koje smo ostvarili. Lokal još uvek ne radi stalno, radi samo popodne za sada, dok ga ne sredimo skroz. Ima još dosta želja, pošto je on svašta je hteo, tako da trudimo se da ispunimo sve. Jedna od njih je i da naše kulturno-umetničko društvo oživi", nabrajao je Nikola.

Naglasio je da su se žrtve masakra družile i da su bili kao jedno. Nikola nam je ispričao da je njihov najmlađi brat, Jovan, bio na hodočašću u Petrovu čast.

"Svi ubijeni su bili kao jedno, ne znam, svako veče su bili zajedno. Kad završe obaveze dolazili smo ovde. Mislim da svi koji smo ostali živi, da radimo sve da ostvarimo njihove ciljeve. Jedna od Petrovih želja je bila hodočašće do Tumana, to je ono što je mnogo želeo. Jovan, najmlađi brat, je to ispunio. Samo, on nije hodao, nego je trčao. Ja sam ga pratio", prisetio se on.

Ne dozvoljavamo da se zaborave

Neke je pogodilo više, neke manje, ali niko nije ostao ravnodušan je zaključak koji je Nikola izvukao o meštanima Dubone i Malog Orašja, dve godine nakon ubistava.

"Ovaj užas je baš mnogo uticao na sve meštane. Ne znam, iako je prošlo dve godine, mislim da još uvek nismo svesni šta smo doživeli. Nastavili smo sve to što smo radili, samo bez njih. Tu smo svaki dan, ne dozvoljavamo da se zaborave. Suza ima mnogo i često. Svaki put dođe do nekih suza, jer jednostavno dođe, pričamo stalno o njima i onda... Još kad se popije malo, to onda bude strašno", kazao je on.

"Bolje da je ubio mene"

Nikola je, jedva govoreći, priznao da mu je žao što nije bio on na Petrovom mestu, ali i da je Blažić zapucao par dana ranije - tragedija bi bila još veća.

""Bolje da je ubio mene nego njega" je misao koja mi je skoro svakodnevno u glavi. Samo par dana pre četvrtog maja, bilo nas je ovde oko 60, možda i više. Prvog maja smo bili ovde, imali utakmicu, ostali smo, pravili smo roštilj. Da je ovaj poranio nekoliko dana, možda bi bilo mnogo gore. Mislim, sigurno bi bilo mnogo gore", rekao je on.

Odnos trojice braća bio je vrlo lep, sa Petrom je provodio najviše vremena jer su radili u istoj firmi.

"Uvek smo bili složni. Braća kao braća, bilo je tu čarki, ali nismo mi nikada imali neke svađe. Žao mi je što je otišao prerano."

"Petar i ja smo radili u istoj firmi, putovali svaki dan na posao zajedno i vraćali se. Onda bi smo se uveče ovde skupili, mnogo smo vremena provodili zajedno. Sve me podseća na njega, ne samo fudbal, nego apsolutno sve. Od tog masakra sam drugačiji. Uticalo je na moje ponašanje, primetio sam da sam dosta nervozniji u odnosu na pre četvrtog maja. Manji prag tolerancije imam. U našoj kući život se mnogo promenio, ništa više nije isto kao što je bilo. Ali dobro, idemo dalje", sa knedlom u grlu, izgovorio je.

Voleo je oružje, lov mu je bila strast

Nikola je za "Blic" otkrio da je, pored fudbala, Petar obožavao da ide u lov sa ocem, koji sada ide mnogo ređe u avanture koje ga podsećaju na vreme provedeno a pokojnim sinom.

"Voleo je društvo, voleo je lov. On je bio lovac, voleo je oružje, bio je član lovačkog saveza iz Smedereva. Ljubav prema lovu je nasledio od oca, koji je takođe lovac. Njih dvojica su stalno zajedno lovili, nekako je bio privrženiji ocu i to je uz njega krenuo još od malih nogu, prateći ga na tim dešavanjima. Otac je nastavio da lovi, ali ne tako često... Mislim da mu je teško da ide. Nema partnera, ali ide ponekad."

Napuštanje sela

Selidba iz Malog Orašja, za Nikolu nije opcija. Odlučan je da nastavi da neguje uspomenu na brata i njegove stradale drugare.

"Nikada nisam pomislio da napustim selo. Pogotovo ne posle ovoga. Brat mi je sad trenutno na Islandu, igra fudbal tamo, a ja nisam planirao nikada da napustim selo. Mislim da je moj put ovde i pokušaću da ga sledim."

Praznici bez Petra

U porodici Mitrović, trude s da praznike proslavljaju onako kako je to Petar najviše voleo, ali je ipak drugačije, tužnije.

"Praznici u kući se tradicionalno se obeležavaju kao što smo i do sada, samo što bez te neke muzike... Manje je radosno nego ranije. Trudimo se da nastavimo da negujemo stvari koje je Petar voleo, svi, ne samo ja. Roditelji se isto trude da urade nešto za njega. Ovde je bio otac, on isto pomaže u sređivanju ovog terena, da turnir održimo kako treba, sve da prođe, pa ćemo videti za dalje", rekao je on gledajući u radove koji su s odvijali oko nas.

Fudbalski teren u znak sećanja na nastradale

"Petrovo ubistvo je prilično uticalo na moj život, trudim se da ostvarim neke njegove želje, koje je krenuo da realizuje pre smrti. Sređivanje ovog prostora oko terena i sam teren bili su Petrova zamisao. Za sada nam ide okej, ali bi mnogo bolje napredovalo da su svi oni tu sa nama. Trenutno ovde pravimo balon u kom će se igrati fudbal i održati humantarani turnir, na drugu godišnjicu od nesreće, zato ste nas zatekli u radovima. Žurimo da završimo, četvrti maj je blizu. Imamo podršku sa svih strana, najviše je uključen Anđelko Aćimović. Njegova ćerka je, nažalost, nastradala u Ribnikaru. Osnovao je fondaciju, svi smo se pridružili tome i sada zajedno pokušavamo da stvorimo nešto što će očuvati sećanja na njih i pomoći drugoj deci da krenu pravim putem, ne stranputicom."