"Nas ste ostavili u mraku. Da sami vodimo borbu za pravdu. Ne tražimo ništa osim onoga što nam pripada": Dve godine bola i agonije u Duboni i Malom Orašju

Ovim rečima, počinje svoju ispovest Suzana Ranković, sestra Dalibora Todorovića, jednog od devet žrtava stravičnog masakra u Duboni i Malom Orašju, kada je ubica Uroš Blažić iz automatske puške pucao na mlade koji su se družili u školskom dvorištu i na fudbalskom terenu. Ubica i njegov otac, Radiša Blažić, osuđeni su na po 20 godina zatvora, a u toku je odlučivanje Apelacionog suda o ovoj presudi.

Suzana Ranković, za portal Nova.rs, ispričala je da se bol u porodicama koje su ostale bez dece povećava konstantno i da vreme stoji od tog kobnog 4. maja.

„Moj dom je postao muzej uspomena. Svaka slika, svaki predmet, sve me podseća na mog brata. Njegov osmeh, njegova mladost i dobrota stoje tu, kao da je juče izašao iz kuće. Tuga ne poznaje kraj. Ne može se izmeriti. I ne prolazi. Kada vas neko pita - Kako si?, vi se nasmešite, izgovorite - Dobro sam.  Ali unutra preživljavate od dana do dana, od noći do noći“, kaže sestra Dalibora Todorovića.

Ona ističe da samo onaj ko je izgubio deo svoje duše zna koliko boli praznina koja ostane.

„Malo je empatije. Mnogo je znatiželje. Mediji pitaju zbog čitanja, voditelji zbog rejtinga, ljudi zbog prazne radoznalosti. Retko ko pita iz brige. A i da pita – niko nema odgovor. Zato ja kažem 'dobro sam' i nasmešim se, jer niko i ne želi da čuje pravu istinu. Pita se kako je moguće da se život jednog deteta svede na dvadeset godina kazne, od kojih se već dve računaju u pritvoru? Kako se procenjuje vrednost života? Ko odlučuje koliko bol traje? Zar niko nije video u toj deci potencijal da budu najbolji radnici, učitelji, prijatelji, ljudi?“, kaže ona.

Suzana ističe da umesto da se zaustave ubice, kriminalci i bahata deca onih 'velikih', data im je podrška i vetar u leđa.

"Nas ste ostavili u mraku. Da sami vodimo borbu za pravdu. Ne tražimo ništa osim onoga što nam pripada – istinu i odgovornost“, kaže sestra ubijenog Dalibora.

Novi sudski proces traje, Apelacioni sud odlučuje o presudi, a sada je stigla druga godišnjica tragedija kakvu ne pamti Srbija. Dok se strpljenje prodica topi, bol raste, a osećaj da pravda neće biti zadovoljena je sve jači.

„Ne žalim što smo izgubili veru u sistem. Žalim što je moj brat ubijen, što je imao šest metaka u telu, što nisam mogla da ga vratim. Žalim što se u njihovom domu i dalje sve čuva, a nama nisu dozvolili ni flašu vode da unesemo u sudnicu. On ulazi sa pancirom, a mi – sa bolom. Provociraju nas, prolaze pored nas kao da su oni žrtve. A mi samo želimo da ih više ne gledamo“, ističe neutešna sestra.

Biblioteka nosi Daliborovo ime

Nedavno je u Tehničkoj školi u Mladenovcu otvorena Biblioteka "Dalibor Todorović", po želji nastavnica ubijenog mladića iz Dubone u znak sećanja na njega.

"Njihova želja je da se pamti kakav je moj brat i da mladi imaju mesto gde će čitati, družiti se i razmenjivati knjige. Ovo je divan gest sa njihove strane. Takođe, dobili su podršku i od Dačinog školskog drugara, koji je u jednom periodu predavao u toj školi. I nama kao porodici znači što je ostao upamćen po lepim stvarima i što ostaje uspomena, u kojoj će se izroditi mnoga nova prijateljstva", opisala je Suzana.

Kako nam je rekla, pomen i skup biće organizovani na Ravnom gaju, gde se dogodio prvi napad na mlade, u 11.00 časova, dok će u 12.30 skup biti organizovan u Duboni u školskom dvorištu, gde je pucano na drugu grupu mladih kobne večeri 4. maja 2023. godine.

Za kraj, Suzana kaže da očekuje da će proces pred Apelacionim sudom u Beogradu uskoro biti završen i da se porodice nadaju da neće biti smanjenja kazni počiniocima.

U krvavom piru stradali su Petar Mitrović, Nemanja Stevanović, Lazar Milovanović, Marko Mitrović, Aleksandar Milovanović, Nikola Milić, Kristina Panić, Dalibor Todorović i Milan Panić.

Od dana masakra Suzana čuva uspomenu na svog brata, ali i druge stradale u velikoj tragediji, pa često piše pesme u njihovu čast, a jedna od poslednjih zove se "Ožiljak života".

"Ožiljak života to je dubok trag,
Kada odlazi neko ko ti je puno drag.
Ožiljak života ne nosi baš svako,
Duboka je rana i boli baš jako.

Ima li smisla živeti više
Kad sunce ne sija,
A vetar suze briše.
Ima li smisla živeti doveka,
Veće kazne nema za čoveka.

Kad svaku nadu izgubiš u trenu
Želiš da oživiš svaku uspomenu.
Jer sve što je vredelo oteše iz ruku
Ne živi niko odavno ničiju muku.

Sećate li se one srećne mladosti
Što život izgubiše na pravdi Boga,
Znam, svako me je stalo do svoga
Ali Dubona i Orašje su deo srca moga.
Ali se nadam da ima Boga
I da svako snosi greh srca svoga.
I odgovaraće zlo što počini pir
I našoj duši priredi nemir.

Sećate li se ona dva sela
Nekada su se igrale igre
i išlo se na prela.
Sada su ostali dani voća
Ali u njima vlada samoća.
Dok sa mladih grana pupuljke nam skidaju
I našu mladost nevinu ubijaju,
Zar mi kao nacija treba da stojimo
I samo žrtve da brojimo?
Zar mi treba samo da ćutimo?
Zar mi nemamo prava da se ljutimo?
Imamo mi ožiljaka previše,
Čudi me da još posle svega
može da se diše.

U Duboni je ubijeno troje,
U Orašju šestoro
Zar je trebalo više da bude?
Ej pa ubili su mlade ljude.

U Ribnikaru prethodni dan deset je bilo
Iii? Je l' se šta promenilo?
Je l' nekoga briga za to, i ko je odgovoran za sve to?

Ja sam sestra što izgubi brata
u miru kada nije ni bilo rata.
Izgubila sam mog Daču
i posle dve godine oči i dalje plaču.
Izgubila sam svoga srca deo
Monstrum je uradio to i bio je smeo.
Izgubila sam i Milana i Kiku
znate ih sigurno često izbacim sliku.
Iz Orašja behu šestoro mladića
Te su noći proslavljali rođenje
jednog malog tek rođenog dečačića.
Od tada za nas vreme je stalo
Od 4tog maja nismo se pomerili ni malo.
I niko odgovornost snosio nije
Dok monstrum je nagrađen
A trebalo je da se ubije.

Ko to tako zakon propisuje
I kako se nije drznuo sada
I posle nas kad nadstrešnica pada
I dalje isti zakon vlada.
Rekli ste dobro je, nije moje tada
Ali zlo vreba
jer nigde više nisi siguran sada", reči su potresne pesme.