Miladin Kovačević, bivši košarkaš čiju je slobodu država Srbija "otkupila" za sumu od oko milion dolara 2008. godine kada je bio sumnjičen (a potom i osuđen) za prebijanje studenta u Americi, danas je zadržan u policiji zbog optužbi da je pretukao devojku T. T. u Beogradu. Da pre jedne decenije nismo (mi, građani Srbije, nažalost) platili njegovu slobodu, Kovačević danas možda ne bi bio osumnjičen za nasilje. Evo i zašto.
Kako glasi drugi član Zakona o izvršenje krivičnih sankcija Republike Srbije?
„Izvršenjem krivičnih sankcija ostvaruje se opšta i individualna svrha njihovog izricanja u cilju uspešne reintegracije osuđenih u društvo“.
Šta to znači?
Prečesto zaboravljamo jednostavnu istinu, koju pravnici, pedagozi i psiholozi stalno imaju u vidu: svrha krivične sankcije – zatvora, robije, novčane kazne, u ma kojoj formi da dođe – nije naša satisfakcija nad činom zadovoljenja pravde. Nije ni (primarno) zadovoljenje oštećenih. Ne, sankcija se izriče u cilju „popravljanja“ osuđenog, koji se potom vraća u društvo koje zajedno delimo, i čini ga boljim. Zato se zatvori nazivaju kazneno-popravnim domovima.
Zato se pred svako potencijalno otpuštanje okrivljenog pre roka iz kazneno-popravnog doma vrši veštačenje koje pokazuje je li osuđenik rehabilitovan; je li se pokajao; je li postao svestan svoje greške; je li tokom boravka u zatvoru radio na tome da promeni svoje devijantno ponašanje; je li možda nastavio obrazovanje i lično usavršavanje u tom periodu, i tako dalje.
I sud, kada izriče kaznu, uvek izreku presude završava rečima (parafraziram): „Sud veruje da će vreme provedeno u zatvoru biti dovoljno za rehabilitaciju osuđenog“. Ni predugo, ni prekratko – taman.
Kad tako pogledamo stvari, država Srbija se, zapravo, ozbiljno ogrešila o tada tek mlađeg punoletnika Kovačevića, studenta i košarkaša. Kovačević je, nakon što je brutalno pretukao mladića (inače, višestruko sitnije građe od njegove), u pritvoru proveo tek mesec dana, nakon čega je pod volšebnim okolnostima stigao u Srbiju. SAD ne zaboravlja lako prava svojih državljana, pa je Kovačević ipak i u Srbiji morao u pritvor, a izdržao je i deo kazne (mnogo manje od one na koju bi bio osuđen da je ostao u Sjedinjenim državama).
Iz zatvora je izašao nakon primene Zakona o amnestiji, 2012. godine, dabome, kada je novi predsednik Tomislav Nikolić odlučio da rastereti kazneno-popravne domove. Da li je manje od dve godine kazneno-popravne aktivnosti bilo dovoljno da rehabilituje Kovačevića? Čini se da nije,, jer je krivično delo (kako se sumnja) očigledno ponovio.
Da je ostao u američkog kazamatu – možda bi. Možda onda devojka T. T. ne bi prolazila kroz ličnu traumu, medijski maltretman i nikad prijatni tretman pravnog aparata Republike Srbije. No, nema neke velike štete u tome: kao država, navikli smo da svoje greške plaćamo uvek bar malo skuplje.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare