Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S) do sada je uradila tri monitoringa o tretmanu dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u ustanovama socijalne zaštite u Srbiji, a njihov poslednji izveštaj "Zaboravljena deca Srbije" izazvao je burnu reakciju u javnosti, isto kao i njihov prvi izveštaj "Mučenje kao lečenje" koji je nastao nakon monitoringa 2007. godine. Jedna od autorki izveštaja Snežana Lazarević za Novu svedoči o potresnim slikama koje će joj zauvek ostati urezane u sećanju i, kako kaže, još uvek ih sanja noću.
„Pamtim slike iz poseta domovima i one mi se često vraćaju. Meni su dve scene najškonatnije. Jedna je prilikom prvog ulaska u dom koji je tada inmao 600 korisnika. Bilo je leto, toplo vreme i taj naš tim kada je ušao, korisnici su odjednom sa svih strana trčali prema nama i potpuno nas okružili tako da nismo mogli ni napred ni nazad, a sve u želji da se izbore za neko svoje mesto da ih mi zagrlimo, pomazimo, bukvalno su nas hvatali za ruke, u pokušaju da skrenu pažnju na sebe, tada sam shavtila koliko su lišeni ljudskog kontakta i koliko im znači kada se pojavi neko sa strane“, priseća se Lazarević.
Druga scena koje će se Lazarević sećati ceo život, bila je prilikom drugog monitoringa kada je u jednoj ustanovi zatekla dečaka sa hidrocefalusom koji je kasnije preminuo.
„Nije mu bila ugrađena ta jedna cevčica koja odvodi vodu iz glave i tako da je on imao ogromnu glavu i bio je očigledno u velikim bolovima i jedini zvuk koji je mogao da proizvede bilo je cviljenje. Ta sestra koja je stajala pored njega pokušala je da ga pomazi i na taj način umiri, a onda smo na kraju čuli da tom detetu tri puta nije odobrena operacija, a on je tada imao već 5 godina i on je za tih nekoliko godina živeo u strašnim bolovima i često se setim te scene, a taj dečak je u međuvremenu preminuo“, ispričala nam je Lazarević o toj strašnoj sceni.
Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S) do sada je uradila tri monitoringa o tretmanu dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u ustanovama socijalne zaštite u Srbiji, a njihov poslednji izveštaj „Zaboravljena deca Srbije“ izazvao je burnu reakciju u javnosti, isto kao i njihov prvi izveštaj „Mučenje kao lečenje“ koji je nastao nakon monitoringa 2007. godine.
Timove koji su obilazili domove u Srbiji, gde su u nekima od njih zabeležena dramatična i uznemirujuća saznanja, sačinjavali su psihološkinje, sociološkinje, pravnici, predstavnici roditelja, kao i predstavnici samih osoba sa invaliditetom, ali i strani eksperti iz organizacije Disability Rights International (DRI). Zajedno sa njima išao je i predstavnik inspekcijskog nadzora Ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja i to na osnovu sporazuma tog ministarstva sa ovom organizacijom.
„Uvek se trudimo da svako iz svoje vizure i oblasti posmatra položaj dece i ljudi koji žive u ustanovama socijalne zaštiote, da steknemo njihovo poverenje, a za to je potrebno vreme da bi oni bili u stanju da se povere i da kažu kako zaista njihov život u ustanovama izgleda, a mi da ih čujemo i to prenesemo dalje“, kaže u intervjuu za portal Nova.rs Snežana Lazarević iz MDRI-S.
Ona ističe da do sada tokom monitoringa nisu imali neprijatnih situacija kada se radi o saradnji sa osobljem domova u Srbiji i da su oni sarađivali sa istraživačima.
„Nikada nismo imali problema sa zaposlenima, pretpostavljam da ljudi misle da smo mi u nekom sukobu sa njima, ali nije tako“, otkriva nam Lazarević.
Snežana Lazarević Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs
Kako kaže članovi ovih timova koji rade monitoringe do sada nisu potražili psihološku pomoć, a kako kaže, oni se međusobno podržavaju.
„Jako je teško izboriti se sa tim, ja nekada sanjam noću“, ističe Lazarević.
Ona nam je ispričala i jedan razgovot koji je imala sa svojom ćerkom pre više godina.
„Moja ćerka kada je bila manja je često govorila: ‘Jao, mama ti tako govoriš o tome da sam se ja uvek bojala da ćeš neku decu dovesti kući’. Ja bih to rado i učinila, ali kako da vam kažem mnogo ih je i nemam kapaciteta da spašavam pojedinačnu decu, ono što mi želimo da postignemo jeste da konačno deca prestanu da budu smeštena u ustanovama i da probamo da nađemo način da se te njihove porodice, odmah kada dete dobije dijagnozu, dobiju podršku kakva je potrebna u tom trenutku“, kaže Lazarević i dodaje:
„Sve je bolje za decu nego da žive u ustanovama.“
Upitana kako se osećala nakon prve reakcije i saopštenja resornog ministarstva i ministarke Darije Kisić Tepavčević, Lazarević ističe da nisu bili iznenađeni onim što su videli 2019. tokom monitoringa tako da nisu bili iznenađeni ni reakcijama.
„Zato što smo slično doživeli i posle našeg prvog izveštaja 2008. godine. Ja bih rekla da je prva reakcija Ministarstva bila pomalo ishitrena, ali sa druge strane su ipak pokazali neku konstruktivnost, pozvala nas je ministarka na sastanak i mi smo tamo bili i razgovarali. Imamo kontakt i pokušavamo da sada osmilslimo neku strategiju u kom pravcu treba dalje da se ide“, kaže Lazrević.
Ono što predstavnike ove organizacije zabrinjava jeste nepostojanje reakcije Ministarstva zdravlja, a u MDRI-S ističu i da bi voleli da vide da se uključi i Ministarstvo za brigu o porodici.
Neće biti rešenja za ovu decu koja žive u domovima, ako to bude samo teret jednog ministarstva, poručuju predstavnici ove NVO.
O prvom saopštenju Ministarstva za rad nakon što se izveštaj pojavio u medijima, Lazarević kaže da nije bilo prijatno kada su naveli da se radi o „paušalnim ocenama“.
„Nije prijatno kada neko kaže da ono što ste vi napisali, da su to paušalne ocene, jer sve što smo videli u ustanovama, to smo zabeležili. Kada odlazimo u domove mi posmatramo položaj te dece i tih ljudi u odnosu na standarde ljudskih prava, da li se ta prava poštuju ili ne, jako je važno da se razume da ljudska prava ne mogu da se ostvare u tim ustanovama“, napominje Lazarević.
Korisnici tih ustanova ne mogu tako da ostvare pravo na privatnost zato što žive u sobi sa deset drugih ljudi koji im, kako navodi naša sagovornica, nisu poznati ili rod.
Ova deca nemaju ni pravo na porodični život jer nemaju kontakt sa svojom porodicom, a mnoga deca imaju vrlo ozbiljno zdravstveno stanje i pitanje je koliko je adekvatan pristup zdravstvenoj zaštiti.
„Osnovna ljudska prava ne mogu da se ostvare u domovima, ako je dom negde van naseljenog mesta, ona ne idu u školu ili vrtić, to je problem“, kaže Lazarević.
Upitana o timu koji je formiralo Ministarstvo i koje treba da ispita navode iz izveštaja, a čiji članovi nisu predstavnici ove incijative, Lazarević navodi da je na prvom sastanku, ministarka Darija Kisić je pomenula kao ideju da se formira taj tim , a kako navodi Lazarević, dogovorili su se da kada se ministarka Kisić vrati sa službenog puta imaju još jedan sastanak, a da su predstavnici MDRI-S praktično iz medija saznali da su članovi toh tima.
„Mi se nismo na taj način razumeli na tom sastanku, naša organizacija ne vidi razlog da se ustanove ponovo obilaze. Mi treba da konačno počnemo da razvijamo te usluge u zajednici i omogućimo podršku porodicama, biološkim ili hraniteljskim i da ljude počnemo da vraćamo kući, ništa ti ljudi nemaju od toga što ih mi obilazimo i konstatujemo lošu situaciju, to smo konstatovali i 2007. i 2012. godine, kao i 2019. godine“, rekla nam je predstavnica MDRI-S.
Na naše pitanje da li misli da je nakon nekoliko nedelja ova tema u medijima „pala u senku“, ona kaže da tema jeste donekle pala u senku, ali da još ima medijskog interesovanja.
„Imamo još interesovanja drugih medija koji planiraju snimanje nekih malo dužih emisija i ja sam zadovoljna tim. Ipak, u početku je ta medijska pažnja možda bila i preterana i prenaglašena, bilo je mnogo i senzacionalizma, ali i nekih stvari koje su pogrešno protumačene da tako piše u našem izveštaju, a da to nije bilo tako“, odgovara nam Lazarević i zaključuje:
„Meni se čini da nije potpuno zamrla tema i važno je da je održavamo živom.“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar