1
Rudarenje i Rio Tinto, koji je iznenada uzdrmao Srbiju, po mišljenju profesora Hemijskog fakulteta dr Branimira Jovančićevića, u okolnostima netransparentnosti, gde odluke donosi mali broj ljudi, nije dobro. Prema njegovom mišljenju, ne može se sve svesti na četiri odsto rudne rente, ako je na drugoj strani ono što je veći potencijal od rudarenja ugroženo. Umesto rudnika i fabrika baterija bolji izbor vidi u razvijanju poljoprivrede i fabrikama hrane na tim područijima. Današnji sistem naziva potpuno urušenima.
„Razvijaćemo rudarstvo ali u nekim drugim okolnostima, kada sve bude transparentno, kada u to budu uključeni ljudi koji donose odluke na osnovu parametara koje će im obezbediti istinski stručnjaci koji se bave rudarstvom, geologiom, hemiom životne sredine, ekologiom i drugim disciplinama. Tada ćemo moći da govorimo i o eksploataciji pojedinih minerala u Srbiji. U ovakvim uslovima je to nemoguće, jer otvara sumnju da će korist od takvog jednog posla i procesa imati samo pojedinci a ne celo društvo ili država“, kaže za Nova.rs profesor dr Branimir Jovančićević.
On kaže da je čudno što se dešava, da se upravo pronalaze značajni minerali baš u delovima Srbije koji su već na zdravoj zelenoj grani. Veliko je pitanje, zašto bi sada uništavali tu zelenu granu, nekom koja je pod velikim znakom pitanja i za koju nismo sigurni da je zelena.
„Jedan ceo deo zapadne Srbije bi bio devastiran na taj način. Nije tu samo poljoprivredno zemljište, tu je i uništavanje vodotokova, podzemnih i površinskih voda, reka. To je jedna potpuna promena reljefa tog regiona. Ulog je ogroman za nešto što je još potpuno neizvesno. Neizvesnost je i to što mi u ovom trenutku ne znamo u kom će se smeru razvijati ta idustrija za koju je litijum potreban. Da li će te baterije, o kojima se toliko priče, ubuduće stvarno u potpunosti biti zasnovane na litijum karbonatu, nekim drugim litijum solima ili nečem drugom i da li će one biti okosnoca razvoje energetike u budućnosti? To niko ne zna mi u međuvremenu ne treba da uništimo ceo deo zapadne Srbije“, ističe Jovančićević.
Ono što je po njegovom mišljenju važno, jeste svest o tome da na tim prostorima imamo ono što predstavlja pravo bogatstvo i za šta se sigurno zna da će to i u budućnosti biti. Mnoge države ovoga sveta, kako kaže, sve bi dale da imaju Podrinje kakvo Srbija ima.
„Mi možemo sada da kažemo da iz tog dela Srbije mi nemamo neku naročitu poljoprivrednu proizvodnju, nemamo proizvode visokog značaja itd. Ali mi možemo da imamo i možda je baš to razlog zašto se neko sada zakačio za taj deo. Mi treba da da odlučimo da li ćemo tu da otvaramo rudnik ili ćemo tu da razvijamo poljoprivredu i sve ono što uz nju ide. Čujemo neke tvrdnje da ako otvorimo rudnik, mi ćemo da otvorimo i fabriku baterija. Zašto mi sa druge strane ne bi tu razvijali poljoprivredu pa otvarali prehrambene fabrike, od kojih ćemo ne samo više zaraditi nego ćemo stanovništvo i građane Srbije uključiti u jedan pozitivan proces. Mi se nalazimo u kriznom periodu u kome nam preti opstanak i pitanje da li će nas uopšte biti. Na ove prostore treba vratiti zdrav razum koji se polako gubi“, dodaje Jovančićević.
Jovančićević takav izbor vidi kao pozitivan proces koji će vratiti pozitivnu energiju i stvoriti zdravu priču umesto strane firme koja će ljude zaposliti u prljavoj tehnologiji. Sve što će država dobiti je četiri odsto rente i stotinak radnih mesta. Sa druge strane nestaje priroda, poljoprivreda, ljudi prodaju zemlju i odlaze, što bi bio očajan rezultat kakav je već viđen u nekim drugim državama.
„Izbijali su čak i građanski ratovi zato što je dolazak takvih kompanija, kao što je Rio Tinto, u neke nestabilne države, sa nestabilnim područijima i suprostavljenim masama ljudi među kojima su izbijali sukobi i dešavala se ogromna krvoprolića. Sada je situacija takva da su neki ljudi odlučili da za dobru cenu prodaju svoju kuću i svoju zemlju i otišli su. Ja hoću da vidim tog što je prodao kuću i okućnicu, šta će uraditi sa tim parama. Da li će da završi u dvosobnom stanu u Loznici ili Šapcu i svoje dragoceno vreme do kraja života provede u stanu gledajući televiziju. Ili je možda trebalo da ostane na svom imanju, da živi u zdravoj sredini, razvija poljoprivredu, razvija sebe, školuje decu i bude na zelenoj grani o kojoj sam govorio“, kaže profesor.
Vreme industrijalizacije, kada su ljudi napuštali selo i odlazili u gradove gde su svoje živote završavali u jednosobnim ili dvosobnim stanovima između četiri zida, menjali život za nešto što život nije, Jovančićević poredi sa onim što se dešava li se tek može desiti danas. Nedostatak svesti o vrednostima vidi kao nedostatak osnove, odnosno obrazovanja.
„Osnova naših problema je loše obrazovanje. Kada bi imali dobu osnovnu pa srednju školu, dobar univerzitet, stvarali kvalitetne ljude, onda se taj kvalitetan čovek ne bi opredelio za to da proda lepu kuću i okućnicu i ode u Loznicu u 40 kvadrata. Sve je to povezano i treba da bude strategija ovog društva koja ne postoji. Mi smo sada u fazi urušenog društvenog sistema, mi moramo da povratimo sve na zdrave grane. Nekada je svršeni gimnazijalac bio svoj čovek i ličnost, danas ljudi završe doktorat a ne postanu ljudi, znanje im je tanje od gimnazijalca iz nekog našeg ranijeg vremena. Sistem je potpuno urušen“, zaključio je Jovančićević.
Bonus video: „Inspektor“ u Gornjim Nedeljicama – Rio Tinto i dalje vršlja
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
